E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 57

dana u dan, viđali smo se, dolazila je, priznala mi da je iz
okoline, ali je pobegla od kuće. Porodica je pokušala da je
uda na silu, što nije mogla dozvoliti. Sada živi sama,
nema nikoga i nema ništa. Rekla mi je da joj je nebo krov
a zemlja kuća, i da je sloboda najvažnija. „Tebe su hteli da
udaju, da bi ti pobegla ovamo. To je tako za nas napisano. Kako bi se ti udala za mene, da nisi pobegla od kuće?“ Gledala me je krupnim crnim očima, a ja sam želeo
da moje lice nestane u njenoj tamnoj i raščupanoj kosi,
sve na njoj bilo je meni blisko, sve kao da je deo mene.
Bila je zbunjena i stidljiva jer sam je iznenadio. Vremenom je shvatila da i ona želi nasloniti svoju glavu na moje
rame, pričao sam joj satima, pa i moj naporan rad za
bogate, postade sladak. Pričao sam joj o Kumranu, o
ljubavi, o čudnom dečaku koji je odrastao uz mene, o
momku koji je moj najbolji prijatelj i koji će biti Mesija.
Sve osim o Kariotu, to sam ostavio za vreme kada sam je
doveo kući. Postala je moja žena, donela je u moj dom
ljubav i sreću, a moji roditelji je nikada nisu pitali za njenu
prošlost, prihvatili su je kao kćerku. Josif i Marija su se
toliko radovali mojoj sreći, da nam je Josif, u našem
dvorištu, pored masline, napravio drvenu kućicu. Svojim
rukama i očinskom ljubavlju, podario nam je deo sebe
kroz svako drvo i udarac čekićem. Marija nam je podarila
stvari za kuću. Zaista smo bili svi kao jedno i osećao sam
koliko sam voljen, sa svih strana. Naučio sam ženu da
ujutru pozdravlja sunce, a uveče mesec, i ako nešto želi
od Oca i Majke, da traži i čeka. I da zna da je oni uvek
čuju jer su oni deo nas. Melha je poželela plod naše lju57