E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 51

onog dana kada sam video Jakova i Jovana. Jakov kao da
sija, čini mi se da mu auru mogu videti. Njegova duga
kosa boje sunca i zelene oči njegovo tanko telo i belo lice,
ogromne šake... toliko se razlikuje od svih ljudi koje sam
sreo. A Jovan... taj njihov rođak, prorok, natprirodan čovek koji živi na vodi i nešto malo plodova sa drveta, on je
sličan Ješui, samo što su mu oči crne, kao moje. I on
blista, i on donosi sa sobom nešto neverovatno, magično.
Kažu, on će narodu objaviti dolazak Mesije i on će
obavljati ritualno kupanje na reci Jordan. Svima koji to
požele, ne moraju biti Eseni. Oni znaju koja je moja misija, kao i svi ostali u zajednici, svi osim mene. Više ne
pitam Ješuu za to. Pomirio sam se i prihvatio sadašnjost.
Susret sa Magdalenom
Bilo je sveže, magično jutro, kao da su se oblaci skupljali i najavljivali kišu, ali ništa od toga. Ješua je rano
otišao, ja sam ostao sam na stepenicama, gledajući u
more i pozdravljajući sunce. Onda je došla ona. Prvo
žensko biće koje sam video od dolaska u Kumran, i drugo
božansko žensko biće koje sam sreo. Zaista je bila boginja
u telu devojke, vetar ju je donosio, nisam siguran da li je
hodala ili lebdela. Imala je na sebi zelenu haljinu i crveni
ogrtač, crvenu kosu do lakta, uvijenu na krajevima, modro plave oči i usne u obliku srca. Njeno lice blistalo je, ali
mislim da ona, u svojoj jednostavnosti nije bila svesna
svoje božanstvenosti i lepote. I odmah sam razumeo da
ona zna ko sam ja, čak i ona... Nije se iznenadila kada me
51