E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 101

Devojka je ostala sama na steni, razmišljajući o
neprijatnom pitanju: „Koliko puta su te uplašile njegove
oči?” Tačno je to, više puta se desilo da joj nešto nije
jasno u njegovom pogledu. Jer, te oči, prelepe, kafene i
oivičene dugim crnim trepavicama, kao da su nekada bile
strašne, odsutne... Imao je izgubljen, depresivan pogled i
to je ponekad Saru znalo da uplaši. Da li je Magdalena
ukazivala na nešto strašno što bi se moralo prevazići,
nešto što će nju odbiti od njega? Njena ljubav doživeće
test..
„Sara zove Tina i Dena.” - glasio je poziv upućen
aerodromu u grad Nadeon, nakon tri provedena dana na
najlepšoj obali. Dala je sve od sebe da bude što veselija i
da ne unosi tugu među ostale goste. Sa svima se
pozdravila drugarski, uz nadu da će se možda negde opet
sresti. Tugu u sebi uspešno je sakrila. „I šta ćeš sada?
Nadamo se da ti je ovde bilo lepo” - čavrljao je Den, dok
je otac Tin ponovo vozio letilicu onako sporo, da bi Sara
mogla posmatrati svet ispod. „Bilo mi je savršeno. Ali
moram ja nazad. Vozite me odakle sam došla. Na Radan.”
„Možemo mi i direktno na vašu Radan planinu.” dobacio je Tin.
„Ne, hoću da se javim ljudima koji su me prvi primili i
čekaju me. Etan i Nira. A šta vi radite, kada pređete u
našu dimenziju?”
„Što se nas dvojice tiče, mi smo samo piloti. Vozimo
dobrovoljce koji pokušavaju sarađivati sa vlastima svih
zemalja sveta. I svi odbijaju, a mnogi misle da lažemo i da
smo sa druge planete. Upozoravamo ljude da ne podležu
101