gorčinom i ružnim osećajem nemoći. Progonila ga je
jedna osobina koje se gnušao i nije umeo da je pobedi.
Bez obzira šta i koliko uradio, smatrao je da sve ostaje
bledo jer je lenj da se bori i nameće do kraja. Da je neko
drugi na njegovom mestu, verovatno bi već otišao do
one džamije ili manastira Mileševo. Neko uporniji bi i
spavao pored onih kapija, samo da bi rešio zagonetku.
Filip nije znao da bude dovoljno uporan, plašio se da
dosađuje ljudima.
Rešio je da započne pisanje nečega što bi moglo ličiti
na roman. Beležiće događaje, kako minule, tako i
buduće, možda to bude uzbudljiva ispovest. Beležiće
svoja tumačenja, očekivanja, zaključke... Na prvoj strani
dokumenta ukucao je pitanje, na koje još nije dobio odgovor:”Zašto ja i ko sam ?”
''Pitali su me, jesam li potomak Stefana Lazarevića?
Kako to da znam? Roditelji mi rekoše da nisam. Jeste,
ličim na Stefana, a i na Rastka. Ličim na njihov rod. Taj
lik mi je na oca, možda on ima neke gene, a da ne zna
ništa. Možda krije nešto otac, možda i brat... Kada sam
rekao šta će pod mojim imenom biti objavljeno, bili su radoznali, ne razočarani i ljuti kao i mnogi drugi iz branše.
Vera je vera, istorijske činjenice ne mogu srušiti čovekov
odnos prema Tvorcu. Može postojati samo ono što jeste
bilo. A samo istina može osloboditi čoveka njegovih okova, a okove su nametnuli drugi ljudi. Skoro svi ljudi žive na
nametnut način, samo onako kako navodno mora, a život
kraj njih prolazi. Osetim to na svojoj koži, mnogo puta.
62