njih.
‘‘Smeš li spavati noćas ovde?''
‘‘A gde ću? Smeš li ti spavati gore, sam''?
‘‘Ne zezaj, molim te, nisam tolika kukavica?”
Nju je ovo zabavljalo, jer je poželela da ga zadrži.
‘‘Šalim se... I ti ćeš doći opet kada Senad javi.”
‘‘Takav je dogovor. Mada pojma nemam šta ćemo
tamo. Jedino da se neko spusti u isposnicu.”
‘‘Bože, šta li ima gore?”
''Mislim da znam... Recimo da je u ono doba, neko
došao da nastavi Hristovu lozu. Živeli su u gradu sve
sami direktni potomci. Doveli ih Nemanjići i Sveti Sava.
Svoju lozu da se ukrsti sa srpskom i nastavi se širiti. Ta
loza je zlatna, mnogo proroka, isceljitelja, naprednih
duša... Prognani od inkvizicije našli utočište na ovom tlu.
Ovde su mogli da žive normalno i da imaju uticaj u
narodu. Vremenom su od Mileševca izgradili najjači grad
u tadašnjoj Srbiji, i tako se desilo ono, o čemu danas
neki govore, a ostali im se smeju. Na tlu sadašnje Srbije,
ali i Bosne, procvetala je kultura i unapredio se život.
Možda je to priča o kašikama, koje su ovde bile u upotrebi dok su drugi jeli prstima.”
''Zašto i Bosna? Zbog Bogumila?''
''Pa, naravno! Katari su izbegli u Bosnu, a među njima
je bilo pripadnika Hristove loze. Ta reč,”Bogumili'', još
nije dokazana istorijski. To su bili originalni hrišćani,
narod Katari. Sveti Sava je uživao veliki ugled u Svetoj
zemlji. On je tamo bio rado viđen gost, kao kada se neko
vraća ”kući” ili tamo gde pripada. Muslimani nikome ni44