počne školska godina. Pomislih,umreću. Nisam to glasno
rekao, samo sam je jedva pustio iz svojih ruku. Otišla je sa
osmehom… Uspela je da od mene napravi čoveka.
Isto tako, obradovao sam oca. Zatekao sam Bogdana
kako vodi nedeljnu službu, ozaren i ponosan. Hram pun
ljudi, a ja se sklonim na kraj, da me ne vidi, da ga ne zbunjujem. Jednom sam tako, kao petogodišnjak, upao za
vreme službe i dotrčao da ga zovem, da ide sa mnom na
igralište. Umesto grdnje, podigao me je u naručje i poljubio. Bila je nedelja, kao i ova sada... Letnji dan, zvono i
ptice u duetu, sunce i cveće, nema ništa lepše... Probudilo
se u meni sećanje na lepe dane detinjstva. Majka stroga
na svoj način, otac predobar, Lazar preozbiljan za svoje
godine, ja radoznao i nestašan. Stalno su mene privlačile
bajke, uvek sam gledao u nebo, čekao da se nešto pojavi,
pričao sa životinjama i prirodom. Govorili su da sam čudan, ali nakon trideset pet godina, shvatiše šta je to.
Melodiju naše krvi, našeg DNK, ja sam prvi čuo. Vodila me
je u nesagledive daljine i dovela do drame koja je označila
moj život. Doživeo sam sopstvenu bajku.
Ispričao sam Bogdanu sve, vratio sam se, a kad ću opet
otići, ne znam. Ostao sam veran Templarima, jer njihov
uzvišeni cilj je deo mog postojanja. Rekoh mu i da iznad
svega želim da se oženim Martom, da ću je dovesti do kraja jeseni. Pogrešio sam, jesen je počela samo kalendarski,
kada sam to i učinio. Već u drugoj polovini septembra,
zaprosio sam Martu, što je i nju iznenadilo. Nisam je smeo
ni poljubiti za sve vreme našeg druženja i onda se ponovo
pojavljujem u njenom životu. Razdvojenost od nje naučila
178