‘‘Ni slučajno. Pobrkaće mu se sve u glavi. Kasnije
ćemo to.”
‘‘Milsliš, na kraju? A šta je kraj?''
‘‘Videćemo, Lazare, strpi se! Gde je ostalo tvoje
strpljenje i mir koji si nosio sa sobom?''
‘‘Ne znam... Ni ja ne mogu sebe da prepoznam.
Shvati, sve mi se poremet ilo u životu... Dođe mi da
pobegnem sa Vesnom i decom negde, da se ne mešamo
ako dođe vreme i za to.”
Vesna ga je gledala tužno, znala je da on nema snage
da ostavi Filipa i da će uvek biti spreman da pomogne.
Međutim, reči njenog svekra, uplašile su je isto kao kada
je čula tvrdnje da može neko nastradati.
‘‘Lazare, nadajmo se da nas te tvoje reči neće stići.
Jer, ako dođe do toga, da Filip stvarno pronađe put do
knjige, moraćemo se svi odseliti. Zato, pamet u glavu i
nikome o ovome ne govorite. Ako neko pita za Filipa, ne
znate gde je, niti pojma imate šta radi. Za manje od dva
meseca vratiće se kući, biće nam svima lakše. Za sve
ostalo, ne znam u šta da verujem. Ja sam se poveo za
tim da istina oslobađa i sve sam ispričao jednom čoveku, baš sve. Osećam da će nam pomoći i da to želi iskreno.”
Iz dnevnog boravka začuo se dečiji i Janjin smeh. Ova
žena nije imala snage da se suočava sa raznim istinama.
To Lazaru nije bilo prihvatljivo.
‘‘Zar ona ne razmišlja o Filipu?''
‘‘Naravno da razmišlja. Misliš da ignoriše ove priče?
Naproti