odgovor daje Vesna.
‘‘Znaš, on u poslednje vreme ima osećaj da propada u
rupu, da mu se pomera tlo pod nogama. Mora da se
uveri da je sve u redu.”
‘‘Dobro je, nije strašno”, prekide ih Lazar.
‘‘Strašno je, sine. Ako se tako mlad gubiš, kako onda
ja ovo sve da izdržim? Ne znam ni da li sanjam, ni ko
sam, ni šta sam, ni gde sam.”
‘‘Pa, eto, danas ti je pojašnjeno ko si, u stvari, ko
smo. Još jednom mogu da se oprostim od mirnog života. I šta ćemo, da šaljemo Filipu ovo pismo? Ja više ne
znam kako da reagujem i sprečim stresove od novih
saznanja. Sad smo odjednom Katari, poreklo
neverovatno i misteriozno, što nikada nisam ni u snu
pomislio.”
‘‘Ja jesam! O bogumilskom poreklu slušao sam kao
dete još od svog dede. Progonile su me misli skoro
čitavog života. Rešio sam da ovo još ne govorim Filipu,
da bi mogao u miru da nastavi započeto, ako mu je tako
određen”
‘‘Ja bih mu rado pomogao, ali ne znam kako. Ne
znam šta treba da radim.”
‘‘Nemoj ništa, lepo sam ti rekao. To je njegova misija.
Ako bude volja božija, mi ćemo se umešati.”
‘‘Da li ti stvarno veruješ u pronalazak Hristove
knjige?''
‘‘Ne znam, trenutno ne znam ništa. Mislim da su mi i
ovi ljudi poslali jasnu poruku, da se ne mešam.”
104