ЧОВЕК ШЕТА ГРАДОМ МЕЂ ЉУДИМА
И да искочио је бисер из срца.
Човек шета градом међ људима,
Ко шкољка се отвара душа...
Нико из празнине за њега не мари.
Лије песак који време кљуца...
Некад били трска што говори,
Данас симбол пролазности ствари.
Човек шета градом међ људима,
Поји песму у глави што кључа.
Од силине лобања круни се и пуца,
Стењу, јече речи, болни мемоари.
Раме о раме са неким странцем,
Неми поглед изгубљеног лица.
И њему очи празне, пуна прича,
Човек шета градом међ људима...
СЛОВЕНСКА ЉУБАВ
Надалеко позната словенска љубав може
се протумачити као анаграм наших имена.
Она каже да си ти мила као киша јесења,
стојиш као василевс боје кестена и носиш
мантру далеких покрета. Увек као кћер
архонта дукљанских јер исходиш као
њихово горско цвеће. Моја драга је
белина мора, љиљан у царској башти.
Умивена бојама небеских порфира, она је
Вечно
далека,
гора
над
горама.
аристократска истина.
Урла над бесмислом свака ситница.
СВЕ ТВОЈЕ
Грло гута сву жуч што лије,
Смог свих ових прљавих улица.
Поглед се и даље на небу крије,
Једина чистина – пространство стиха.
Спознаја дође кад дође тишина,
И тако, све што у животу запали људски ум,
дође и оде као да живело није. Тако си и ти
само прелетела преко мог неба. У мени си
оставила све ране твог одласка, а све
лекове понела са собом. И очи твоје и руке.
Све твоје...
Милош Милићевић 4/6
Када се чује бол, и кад се звук осећа.
Када на папиру засмрди утроба,
Портрет сопственог прљавог лика.
Тад помисли да је то слобода,
Милошеву поезију и прозу можете читати и
на његовом блогу, а на адреси:
umestoknjige.wordpress.com