DIAMONDS
На почетку ми није било јасно зашто људи не хвале ништа друго осим твог изгледа. Размишљао
сам да ли си вредна мог времена. А дошао сам на ту журку само да бих те видео. Да бих
покушао да те пробам. Сјајно си изгледала. Мистериозно. Мада, на први утисак, ниси била
ништа занимљивија од пива у мојој флаши. А било је прво и, како се чини, и последње за то
вече. Био сам кратак с ловом. Све је наводило да је осталом делу друштва, који се одлучио да
остане у стану који смо изнајмили преко зиме, и направе стандардну седељку са стандардним,
насмејаним другарицама, боље. Помало сам им завидео.
Јако мало си говорила. Углавном неке глупости. Пола те и нисам чуо, од музике. Очекивања су
залутала негде доле, као каменчић у реку... Ивке те је већ знао, он те је и позвао са нама.
Повела си три другарице. Ивке их је све познавао. Нас је такође било четворица: Калуп, Ивке,
Колинић и ја. Мади је требало да стигне кроз сат, два. Пропушта празник за очи али не и
квалитетно време, мислио сам...
Сјајна, златна коса, лепршава, као Сунце под бљештавим светлом клуба. Море плава хаљина,
припијена уз тело – савршен контраст коси, савршено је истицала твоје очи исте нијансе. Френч,
штикле ни високе ни мале... Изгле -4,4.