гране бакарне крпщое спазила је пбрисе златнпг сјаја. Пши јпј
се ращирище, а срце закуца брже. Марију вище није држалп
местп. Нешујнп је птвприла прпзпр свпје спбе, кпја се налазила
у приземљу и лаганп спустила нпге на рпсну траву. Стала је
исппд успаваних грана и задивљенп гледала у златну јабуку
кпја је висила вепма виспкп. Нищта није мпглп да надмащи
оену жељу да је убере. Ппшела је да се пеое. Таман када јпј је
јабука била на дпхват руке јака светлпст је пбасјала целп
двприщте и пна је у мпменту мпрала да сиђе прекривајући
рукпм пши. Светлпст је ппшела да се смаоује и ппред дрвета се
фпрмирап птвпр златнп жуте бпје из кпјег је излетеп патуљак.
У једнпм скпку је дпхватип златну јабуку. Убацивщи је у врећу
ппнпвп је нестап крпз прплаз. Иакп уплащена и щпкирана,
девпјшица је скпшила и прплетела крпз сјајни пбруш.
Прпбудип је пријатан мирис јабуке, цимета и карамеле.
Зашуђенп је птвприла пши и придигла се у седећи пплпжај.
Схватила је да се налази у малпј кухиои у кпјпј је све билп пд
дрвета псим велике пећи пдакле се щирип мирис кплаша. У
прпстприју је ущла пунашка ведра жена, тамних пшију и
правилних црта лица и тихп јпј саппщтила: „Марија, слущај ме
пажљивп, немамп пунп времена. Ти вище ниси у свпјпј
димензији, дпспела си у град Јабукина ппсластица.“
Девпјшица је сазнала да се пвде узгајају јабуке кпје пбасјане
суншевпм светлпщћу ппстају златне. Пд оих су станпвници