Caffe Montenegro br. 169 Caffe Montenegro br. 169

KRAJ OSAMDE- SETIH I POČE- TAK DEVEDESE- TIH JE VRIJEME KAD U TADAŠNJEM TITOGRADU NIJE BILO PUNO LOKALA cijenama. U šali su govorili „Em što te snabdijevamo, em nam naplaćuješ“. Na kraju dana pitaju me „Što pijemo sju- tra“, a ja im kažem „Što donesete“. I te su zalihe uskoro potrošene. S druge strane imućniji ljudi nijesu željeli da se odvajaju od prijatelja koji su bili slabije platežne moći i nijesu mogli da im plaćaju skupe ture pa su se svi prebacili na ono što je bilo dostupno: rakija, vino, pivo, vinjak, konjak, priča Stijović. NA MUCI SE POZNAJU SAMOUCI Stijović je imao 26 godina kada je otvorio kafanu. Kaže da ni on, niti većina ljudi iz njegove generacije nije imala iskustvo u ovom i sličnim poslovima. Igrajući se učili su posao. Nije bilo interneta da na brzinu vide i nauče neke stvari. Ljudi koji su živjeli u inostranstvu su bili „prozor u svijet“, pa je i svaka informacija od njih bila više nego dobro došla jer su trendovi sporo stizali. Putovanja preko granice bila su prilika se pokupe neke fore, nabave dekorativni elementi, čaše, piće... - Bili smo samouci i nije nam išlo loše. Da bi ovaj posao radio dobro moraš da učiš, da konstantno radiš kako bi bio bolji. To je neprekidan proces i samo tako možeš da opstaješ. Da je lako - nije, a da bi bilo lijepo moraš posao da voliš i da njeguješ tu ljubav. To je dvosmjerna komunikacija i razmjena energije. Zadatak svih ugostitelja je da edukuju goste kroz kvalitetnu muziku i dobro 78 CAFFE MONTENEGRO

Caffe Montenegro br. 169 Caffe Montenegro br. 169 | Page 78