Caffe Montenegro br. 164. Caffe Montenegro 164

JA BIH MAZU OD DRENJINA S DŽEMOM Kinoa koja se uzgaja u Peruu i Boliviji je najzdravija žitarica i volimo je ni da je iz Bjelopavlićke ravnice, njena kuma azijska kurkuma koja stiže iz Indije nam je bliskija od bijelog luka iz naših bašti, voće sa dalekih kontinenata je zdravije od našeg, a najzdravija je papaja pogo- tovo ona meksička, a dovoljno nas hidrira samo kokosova voda... Sa svim ovim se slažu svjetske analize zdrave hrane, a mi hoćemo da smo zdravi i nećemo da zao- stajemo za svijetom. O, kako je to sve postalo tako lako pri- hvatljivo, milo i posebno i dokazano najbolje. Što egzotičnije, to milije, i skupo, mora biti skupo jer je to najbo- lje. Himalajska so ima prednost, morska je aut, a evo kažu da je svijet poludio za nekakvim ljubičastim hljebom pro- izvedenim u laboratoriji Nacionalnog Univerziteta u Singapuru i mi ćemo sigurno da poludimo za njim, moguće tad kad ta ista laboratorija obznani da je ta ljubičica od hljeba čisti GMO. Ja jesam za to da treba da probamo kad god nam se ukaže prilika nove ukuse jer su oni kao putovanja, posebna iskustva sa meridijana na koje nećemo nikad ni stići. Treba sve globalizovati i sve treba da postane dostupno, svijet treba da je blizak pa i nama ta nepoznata hrana. Nemam ništa protiv. Naprotiv. Ali voljela bih da odavde iz Crne Gore mi svijetu pošaljemo nešto da svijet proba, a i da svijetu kad ođe dođe nudimo samo svoje jer 14 CAFFE MONTENEGRO imamo dosta svoga. Posmatram ovu jesen u Crnoj Gori, lijepa li je dramatika planine i fantastika obale, a sve sazrelo, kruške – divljakuše po pla- ninama prskane samo iz oblaka, same padaju pred noge, modre se borovnice po obroncima, Chanel crvene drenjine samo- uzgojene mame - „uberi me“... Poštujem sve koji uzberu šta god, a onda spremaju zimnicu, to kod nas u Crnoj Gori mogu i oni koji nemaju ni zemlje, ni voćnjaka ni bašte. Sve svuda samo okolo raste, pa kad nam sad uskoro prispije i divlji nar... Sve sam probala i probaću i slatkoću Perua i Bolivije i Azije i Afrike, i nije da nijesam kupovala i kurkumu i kinou, i papaju i kokosovu vodu, kokos i njegovo mlijeko, nije da ne volim i ribu iz drugih mora, ali nije da to trebam da jedem i moram da bih bila zdrava jer je naučno dokazano tamo neđe da to mora da se jede da bi bili zdravi. Kako su živjeli ljudi ranije ođe tako dugovjeki ne jedući papaju. Odrasla sam u atmosferi kuće u kojoj se sprema zimnica, prave dže- movi, pekmez i kisjeli kupus, pa śecavac, paprike, crvene, žute, ljute... krastavci i oni kornišoni, đe se čomi pasulj i grašak, pravi slatko od mrkve, dunje, kupina... prave sokovi po tri dana na one ogromne sokovnike što kapaju kap po kap... Znala sam šta je špajz i ostava, i znam i sad. Miris špajza je miris hrane života. Nema se kao nekad vremena ni načina da se danima i satima pravi ajvar i to mi je u redu. Sve ima da se kupi. Ali svakako ću najprije domaće kupiti kod onih ženica i bakica što po uglovima pored radnji i zgrada stoje sa zdjelama, korpama, kantama punim malina, borovnica..., sa svojom berbom u košarama... Njihove radničke ruke izgrebane od branja i skro- mno i nenapadno „izvolite“ iz devet zora (a stigle su vozom jutarnjim u 5 sati iz Kolašina ili Bara) me zaustave i znam - nema tu prevare. Ma kakvo prska- nje, ne trebaju mi naučni dokazi da je rukom ubrano voće po šumama i brdima trpjelo genocid pesticida, i znam da nije mjesecima stajalo u kontejnerima i putovalo dovde morima i okeanima... Tvrdim na neviđeno da nema tako dobrog džema kao što je naš od drenjina ni u

Caffe Montenegro br. 164. Caffe Montenegro 164 | Page 14