Taman kada sam to shvatila, kročila sam tamo gde je magla uvek malo gušća, vetar oštriji, a jeza zimskih snežnih
večeri prijatna. Korak mi postaje sigurniji.
Naravno da čopor lutalica ne obraća pažnju na mene – čekaju Marka, koji za njih u rancu nosi suve kosti iz mesare.
Opustošeno drveće uokviruje dvorišta bez ograde. Dok sam
odrastala, sviđalo mi se da mislim kako moj kraj liči na geto.
Ovde znam svaku rupicu asfalta koja nemilosrdno krza štikle. Detinjasti miris pečenog kestena je protkan beličastom masom koja izleće iz dimnjaka. Znam sve dosadne
starkelje iz naselja kojima sam privatni reporter za pijačni
cenovnik i povremeni nosač cegera. Pamtim sve priče o
njima koje sam čula od svoje bake. Ovde još uvek nosimo
vruću štrudlu komšijama.
Zveket ključeva je doveo do kapije jedan razdragani žuti
rep i radoznalu njušku. Ovde se svako staro putovanje završi i svako novo počne.
Ovde je moj lični Beograd .
Piše: Jelena Stevanović
Dizajn: Luka Tilinger
31