novim čizmama, gazi neodlučnost i prizemnost. Ona je u
svom svetu. Jedan od osećaja koji daju moć.
Bezopasnost poznatog je kao droga.
Novijoj gardi stanovnika nije jasno gde su ta tri bika zbog
kojih je ceo prilaz naselju dobio ime; zašto drogerije, supermarket i banku zovemo robnom kućom i kako je parfimerija ofarbana u crveno dobila ime Ljubičasta trafika.
Dve okretnice istih autobusa, „plava unija” i grafit „deca
puna gandže”.
Ovde tržni centri sporo niču. Lokalne uzrečice se munjevito ustale na vašim usnama, pa čak i one najpažljivije učine
stalnim korisnikom. Zato pri svakom izgovoru „e’o, brate”
lupim sebi zamišljeni šamar.
Nemojte misliti da sam malodušna. Volim sve zgrade – od
ruševina, preko oronulih zdanja do džinovskih zastakljenih
firmi stranih imena. Volim sve ulice – od onih sa više traka,
preko kaldrme i betonskih pločica, do onih na kojima se
asfalt jedva nazire. Volim što imaju imena znamenitih ljudi
iz celog sveta, što smo odali počast narodnim vođama, herojima, kraljicama i dinastijama. Volim i one koje upućuju
na istorijske podvige, pesnike, revolucionare, čak i ulice
‘ladnih i kiselih voda. Sva ona mesta uspomena, pa i ružnih. Volim sve svetleće kioske, prodavnice računara i banke, iako su zauzele mesto starinskih poslastičarnica, obućara, zlatara i sajdžija. Zaista volim ceo grad.
Svaki ćošak i putić su kuća.
30 | bulevarumetnosti.rs