Dan treći:
Opet buđenje, opet švedski sto, opet pakovanje,
ovoga puta za dragi nam Beograd. Ali naša avantura još nije bila gotova. I dalje je trebalo da obiđemo
još jedan muzej, da kupimo još suvenira za naše
najmilije kako nas ne bi samleli u kobasice i bacili
lavovima.
Poseta muzeju „Leopold”. Prva na redu: izložba
Oskara Kokoške. Opet su tu i dokumentarci i fotografije slikara i njegovih prijatelja, njegovi crteži,
grafike i slike. U trenutku velikog prosvetljenja moj
prijatelj Bane izgovara rečenicu: „Nikada ne možeš
da sudiš o slici ako ne znaš karakter slikara’’. I mogu
da vam priznam da je u pravu; tek kada vidite kakav
je život vodio, kako se ponašao i kakav je bio lični
odnos umetnika prema svom delu, shvatate tu neopipljivu suštinu. Pored njegovih poznatih slika bile su tu i neke nama nepoznate, prelepi pejzaži
zbog kojih je čak i jedan austrijski posetilac podigao ruke u neverici.
Nakon obimne zbirke nemačkih pejzažista i portretista uputili smo se liftom prema izložbama Gustava Klimta i njegovog štićenika Egona Šilea. I ovde smo se uverili da štampare, koji su štampali
reprodukcije, treba lično odvesti na izložbe kako ne
bi dolazilo do daljih nesuglasica i slučajnog obmanjivanja javnosti. Veliku pažnju skrenula nam je
muzika Gustava Malera koji je ujedno bio i Klimtov
prijatelj.
U pojedinim delovima muzeja mogli smo uživati u
prelepim panoramama prazničnog Beča koji je već
uveliko ličio na novogodišnju jelku kakva se mogla
naći u atrijumu. Kratka poseta prodavnici muzeja a
zatim obilazak grada i traženje prigodnih poklona.
14 | bulevarumetnosti.rs
Mocart kugle, marcipan i druge poslastice, male
muzičke kutije, razglednice sa motivom Klimtovog
„Poljupca” i ostale sitnice koje ljudi očekuju da dobiju kada se vraćate sa puta iz Austrije.
Poslednji obilazak grada i poslednje pivo. Ponovni
sastanak sa našom grupom i telefon zvoni. Profesor nas zove da mu pomognemo da postavi izložbu. Pošto nismo bili u mogućnosti, obaveštavamo
ga da nemamo mnogo kredita i da ćemo se uskoro
vratiti sa našeg malog putovanja. Pored lica mi
prolazi balon u obliku srca i jedna od drugarica počinje da nam priča kako je učestvovala u grupnoj
prosidbi, videla ringišpil i habzburške grobnice pune predivnih statua. Eto ideje za sledeći put. Sedamo u autobus i krećemo za Beograd.
Mogu da kažem da je Beč jedan od najlepših sivih
gradova, da su im muzeji prelepi, a uz to nisu ni zatvoreni; mogu da kažem da je opet dosta zavisilo i
od dobrog društva i nedostatka padavina. Mislim
da naše putovanje svakako najbolje sumira rečenica mog dragog prijatelja Baneta: „Beč je Vienna,
prijatelju”.
Piše: Vojislav Nikčević
Dizajn: Vojislav Nikčević