Lalić: „Nemam pojma šta sam rekao!“
Ja: „Spomenuo si da kroz rad dolaziš do inspiracije,
da li bi sada mogao da kažeš nešto više o tome?“
Lalić: „Da, tako uvek, to uvek. Nikada ne radim sa
tom varijantom: „Hoću sada da imam ideju“ i da
onda razmišljam o toj nekoj ideji, koncept je crtati,
koncept je raditi. Rad i rad, ništa drugo. A kada
se radi o sceni, kako da se ophodiš prema tome
svemu, tu je uvek ono pitanje, zašto izlagati nešto
što jeste tako intimistički, što jeste tvoje? Ja radove
posmatram kao svoju decu: ako svoju decu ostaviš
u kući, ona se malo zaglupe, je l da? Što znači da
moraš da ih pustiš u svet jer ih onda i drugi vide, a
ona moraju da žive. “
Ja: „Kako si se opredelio za grafiku, kako je sve to
krenulo?“
Lalić: „E, grafika, to je i meni misterija, jer pre nego
što sam upisao fakultet, to mi se svidelo kao tehnika.
Video sam jednu ili dve grafike, ne mogu ni da se
setim koje, ali, uopšte, sama ta varijanta da ja kao
pravim taj neki kruše i onda ga štampam bila mi je
jako zanimljiva. I onda sam pre fakulteta dolazio
na Fakultet primenjenih umetnosti jer sam znao
ljude tamo i sekao sam ploče, radio sa kiselinama,
nešto sam brljao tu i sam sam pokušavao da izučim
materiju. Naučio sam linogravuru, linorez, što me
u početku i nije interesovalo… “
Ja: „Na koji način si pristupio ovim crtežima?“
Lalić: „Ovde su prisutna neka kolažna razmišljanja,
digitalna, gde koristim isečke fotografija koje su
moje ili koje sam našao na internetu ili iz nekih
knjiga bolesti, anatomije… koristim nešto što mi
je u tom trenutku zanimljivo, onda ja to okvirno
postavim kompozicijski i to ode posle u nešto
drugo. To je više kao postavka, kompoziciona. A
onda posle toga, kada se krene u crtež, to ode u
drugu stranu i i nikad se ne zna dokle će da dođe
niti šta će na kraju da se desi s tim. Nikad nemam
jasan plan šta će da bude niti šta je definitivna
završnica crteža. Što se tiče papira, cela ta borba
sa papirom je dosta bitna, kao i sa formatom. Ja
obično krenem na položenom papiru da radim, jer
sam shvatio da kada je papir položen, to je isto kao
da si sa čovekom, to je kao da si već pobedio, ti si
nad njim i imaš psihološku prednost, to je dobro za
početak. A onda, kada vidim da me je već previše
uvukao i uživam, onda ga postavim na zid i to je
neko suočavanje sa njim. Tako da on više puta legne
i ustane. Ponekad ne samo da bi se sagledao nego
uopšte, jer sam shvatio da je taj psihološki sukob
jako bitan, to je ipak živa stvar, a živa stvar je i u
tebi. Crtam i naopačke ili idem oko rada, pa radim
tako. Ponekad mi se ne sviđa položaj pa stavim rad
dole, skroz na pod. Onda sam, mislim, i najintimniji
sa radom, kada sednem u turski sed pa radim. “
Marko: „Baš vidim na radu da je „organizovani
haos. “
Lalić: „Pa, da, to je taj apsurd, to nepostojanje,
ne možeš da organizuješ haos, ali treba ići
ka tome. Često citiram Pola Klea koji kaže
„Becoming is superior to being“, sad, kako se
to prevodi: „Postajati je bolje nego biti“. Ako
kažeš : „ Ja sam slikar“, ti se baviš tim zanatom,
ali ako kažeš: „ Ja sam umetnik“, to je gore i ja se
trenutno malo bojim te reči, jer ako kažem „E,
ja sam umetnik“, ja sam sebe već etiketirao, već
sam stavio sebe na neki pijedastal i šta dalje?
Da li je bolje biti zadnji u gradu ili prvi u selu?
19