Sada mora da pokrije ono što se ne sme videti.
Na glavu mi stavlja ukras sa dva lepa sitno vezena
metalna zvona na ušima, koja je napunila upletenom
kosom, da slučajno ne čujem otkucaje sata. Odeva
me od podgrudnog dela do kukova u tesan metalni
kavez ukrašen u istom maniru i dodaje još dva na
moje malene grudi. Sve to dobro priteže dugom,
plavom vrpcom. Od kukova se u slapovima spušta
suknja ukrašena sa bezbroj pažljivo ređanih
staklenih perli u raznim veličinama i oblicima.
Teška… Da slučajno ne pobegnem. Obuva
mi dve staklene cipelice ukrašene srebrnim
detaljima… Izuva mi jednu… Stavlja je na
crveno jastuče, a mene je postavila na
stoličicu do nje. Fotografiše me… Menja
mi poze… Dala mi je toliko zglobova, a
ni jedan ne mogu da pomerim. Gleda
fotografije i njen izraz lica mi govori:
„Lepa si. Ja sam te stvorila. ” Odlaže
foto-aparat, polako mi se unosi u lice,
proučava svoje delo… Sat otkucava
dvanaest puta…
– Ponoć je, Pepeljugo… Vreme ti je za beg.
Piše: Anđelka Mišurić
Dizajn: Branislav Pantić
12 | bulevarumetnosti.rs