sređenu i osakaćenu u kutiju. Posmatra me
odozgo sa zadovoljnim smeškom na licu…
Kakvog to monstruma može da razveseli prizor
raskomadanog tela, naročito ako mu nedostaje
glavni deo? Uzima deo po deo… Kičicom oslikava
svaki pedalj tih komada… Zariva mi klinove tamo
gde će biti zglobovi, ostavljajući rupe za eksere.
Sve bih dala da jedan deo mojih bolova oseti.
To što ne krvarim, ne znači da ne osećam. Sada
sve delove spaja blagokrvničkim potezima,
isprobava mi zglobove, vrti ih do granice
pucanja. I onda na trenutak staje…
Grabi poslednji deo moje slagalice – glavu.
Ne postupa drugačije ni prema njoj. Naravno
da mi sledi gnječenje, pečenje, dranje obraza,
zasađivanje platinaste kose… Ali onda dolazi na
red davanje karaktera i oduzimanje duše. Iscrtava
mi nežne, pune, smeđe obrve… Oslikava mi bogate,
poluotvorene, bledoružičaste usne… Dodaje mi
jedva vidno rumenilo na obraze… Izvija mi
trepavice… I onda četkicu zariva pravo
u zenice! Mulja ih do beskraja, a ja ne
mogu da se treptajem odbranim. Boji
ih u plavo, dodaje im sjaj da izgledaju
suzno. Ostavila mi je strepnju na licu
koju uokviruje urednim šiškama.
11