био сам то ја
у полупразном
полураспаднутом аутобусу
на семафору
једини путник“.
И ето нас код Синђе, код ЦЗ-а; пре него што ћемо се сјурити низ
Војислава Илића, низ кичму песникову, добацујем хуманитарни
пакетић – коме? никоме конкретно, да никог не повреди:
„сваки благи додир шаком
твоје је очи претварао у зелена мора
аутобус напокон креће
ти сад можеш лагано
узбрдо
ка својој кући“.
У Шумице стижем с оним сузама што још нису успеле да се извуку
испод образа, него хватају слузокожу ока одоздо, подмукло, као да се
пентрају уз тај розикасто-црвени зид на којем се не може стајати, него
се одмах изврнеш и паднеш:
„да ми је свака од вас подарила само
по каменчић туге
сад бих морао да унајмим носаче
срећом
било је ту и радости“.
Било је.
Владимир Д. Јанковић (Београд, 1968), песник, есејиста, књижевни
преводилац. Објавио четири књиге поезије, као и више од пет
стотина песама, есеја, кратких прича, музичких рецензија и ТВ
критика, што по штампи, што на интернету. Иза себе има око
двеста преведених књига (од тога осамдесетак романа), што са
француског, што са енглеског језика. У његовом преводу, овдашња
читалачка публика упознала је дела Мишела Уелбека, Т. Корагесана
258