увелико прешао половину свог животног пута, па су му и песме такве –
одишу зрелошћу, притајеном тугом, дискретним умором и некаквом,
готово фаталистичком помиреношћу према животу.
данас / кад покушавам да се присетим / где сам све био / која
сам све места / у животу / видео / какве сам црвеноплаве
заласке сунца / посматрао / у којим сам се морима / купао /
којим шумама / ходио / не могу / глупо / али ничег се не сећам /
штета / било је ту и лепог / вероватно / ипак / памтим
Права је штета што у нашем савременом песничком издаваштву,
преплављеном делима проблематичне или сумњиве вредности, нема
више таквих збирки какве су Тужне шансоне Душана Гојкова, збирка
испуњена ванвременском лепотом и осећајношћу. Утолико је њено
појављивање пред нама у овом жалосном, промашеном времену
значајније и потребније. Ово је једна од оних ретких књига које
улепшавају наше, неретко сиве животе, у којима понајчешће и
избегавамо да себи поставимо оно најтеже, најболније питање о
смислу сопствене егзистенције, коју обично само отаљавамо, и
олакшавају нам монотонију свакидашњице у којој смо осуђени на
бесмислено таворење. Једно је то од оних „малих“ дела којима ћемо се
увек, наново и наново, враћати, до краја; и која, при сваком новом
ишчитавању, ништа не губе, но само добијају на лепоти и вредности. Са
овом књигом више нисмо сами.
Мало ли је то, за свега седамдесетак страна песничког текста?
осмехните се неком
у моје име
пољубите неког
у моје име
[…]
додирните неког
нежно
у моје име
252