У сутон
задрема пакост,
и радост, чиста и кротка
сроси роса.
И сваком се чини
да поима друга,
његову срећу и његов бол.
И сваком се чини
да су сва бића блиска
да су сва бића једно.
У сутон
људи чезну љубав.
Па зашто светлост онда
кад носи мржњу и злобу?
Па зашто сутон онда
не сутони вечно?
(јуни, 1943)
12.
Несносно, пркосно
долећу, одлећу
дозује, одзује,
пецкају, прљају и куже
несвесне.
А човек, свемоћ,
када му досаде,
када га раздраже
бесни и витла,
сатире и млати.
Сироте, одвратне муве.
И зар се често не чини
да су и људи за неког,
ко зна за кога,
216