delove sa starog auta poskidao, neke ugradio u dvojnika, a ostalim delovima
zakrčili su Galetovu garažu, da posluže kao rezerva za budućnost.
“Kažu da me varaš, kažu da me ostavljaš, kažu mi da si zavoljela drugog i da
ti ništa moje drago nije, a ti ne pitaš kako mi je. . . ” – pevao je glas s radija.
Što se Gordane tiče, niko mu nešto tako nije rekao, a ni on ne bi rekao da je
Gordana baš crkla-pukla za nekom vatrenom aferom. Imala je druga posla u
životu, bila je učiteljica za koju su roditelji godinama unapred jurili veze da
im dete bude baš kod nje kad krene u školu, bavila se posvećeno svojim
đacima, a bavila se srčano i možda i prezaštitničiki i njihovom kćerkom.
Gordanina zdrava seljačka lepota i dalje je trajala, a njena zdrava seljačka
pamet držala se patrijarhalnih običaja da kad kćerka stasa, majka počne da
se priprema za ulogu babe. Pa, što je onda njemu, Galetu, bilo toliko teško?
Zašto mu je i ova novembarska kiša bila tako teška? Zato što “Godine
prolaze, laste mi ne dolaze, ne mirišu mi zumbuli. . . ” Da, godine su bez
sumnje prolazile i to nije bilo nešto veselo. Laste nisu dolazile jer su im
srušili gnezdo na terasi još dok im je, Galetu i Gordani, a ne lastama, brak
funkcionisao – laste su divne, ali na maloj terasi nije bilo moguće pustiti ih
da se nastane i da prljaju. Ili laste ili oni. A sad, eto, ni laste, ni oni. Jebi ga.
Ko je to mogao da zna. Za zumbulima nije baš patio, uvek ih je smatrao za
seljačko cveće, a i od njihovog mirisa, kao dete, dobijao je glavobolju.
“Kažu da me vaaaaaaaraš, kažu da me ostavljaš. . . ” – Gale je pružio ruku i
isključio radio. Deri se ti to nekom drugom, znaš! A da nije ugasio radio, da
je samo promenio stanicu, možda bi mu se razjasnilo to o varanju i
ostavljanju. Jer, jedan drugi, stariji pevač, šansonjer koji je te godine umro,
pevao je na drugoj stanici svoje stihove:
“Mocart – Rekvijum, Agnus Dei. . .
Meni je ipak najdraži početak.
Raspolazem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara
i krade, i napušta. . . ”
Božja je milost kao radio-talasi, govorila je majka malom Galetu. Oni su,
Gabi, svuda, tu oko nas, ti talasi. Padaju po sobi, po ulici, po tebi i meni, po
hrani koju jedemo, ali mi, ako nemamo uključen radio-aparat s antenom, mi
o tome ništa ne znamo. Kad se udala za Galetovog oca, Galetova majka
191