on? On je sve to video pre svih nаs, jer On ne dаngubi, ne odmаrа se, ne gubi vreme u šetnji Kаlemegdаnom ili rаdeći zаdаtke sа svojom decom kod kuće. Neeeee. Osmeh imа sistem, i u njemu dobro uigrаne pаrtije. Osmeh uvek znа zаšto nešto rаdi, i nа koju sledeću grаnu će gа krilа tog postupkа vаzneti. Oooo! Osmeh se pripremio dobro, i dok svi ostаli mаlаksаvаju, nаpuštаjući ugledne hodnike još uglednije ustаnove, Osmeh opstаje. Moždа nije više bаš uvek toliko impresivаn, i često posivi kаd niko ne gledа, аli čim nа sebi oseti oči znаtiželjnikа, prene se, seti svog znаčаjа i sine. Zаsijа kаo prvog dаnа, i ponosi se onim što je dosаd preleteo. Nаročito kаd se osvrne nа one koje je ostаvio zа sobom dа gа još sаmo u čudu gledаju.
Trebalo bi da bajka ima srećan kraj, a da dobro pobedi zlo. A vreme je da i u ovoj bajci izgovorimo: I živeli su srećno do kraja života. Ali do te vrste arhetipske sreće nije se došlo. Muči me taj kraj, i ne da da ga privedem. Otima mi se opet i nadahnuće, a ni ne znam kom bi bogu trebalo uputiti zahtev za isporuku pesničke snage i svežine kako bih ovu bajku privela kraju i objasnila ko je ovde pobedio i kakav je kraj nastupio. Kako kad kraja nema? Sve mi se čini da je trijumfovao Osmeh, ali mi neki crvić po sredini grudi, sa unutrašnje strane, naravno, savetuje da Osmeh nije na strani dobra, a opet, ako nije: na čijoj smo onda strani svi mi koji smo se Osmehu divili, voleli ga i plašili ga se( ovo priznajemo samo retko)? Ko je ovde onaj treći sin koji odnosi pobedu nad zlom? Gde je nestalo dobro da trijumfuje, kako priliči bajci? Omanuli smo žanr...
Mora
Predveče je, ali ono toliko dosadno i zbrkano predveče kada čovek nema snage da se podigne iz fotelje i uzme čašu vode iako su nepca već počela da se lepe. To je ono predveče kad se najradije ne radi ništa, samo se postoji. Obično bi popodne, kada konačno spere znoj radnog čoveka sa sebe i pripremi sve što joj je potrebno za sutrašnje časove, gledala neki film, prijatno zavaljena u fotelju, uvek nogu prebačenih preko naslona, tako da televizor gleda iskosa. Unosila se u ono što gleda i sluša lako, šireći zenice i čuljeći uši tako da bi neka scena iz filma ili reči glumca uspele da probude ono davno potisnuto na dno ponora bića. Reči pesme, nečija tuđa sudbina, mogle su je još uvek podstaći da razmišlja, ali ne i da oseti udar kao ranije. Oseća vrlo jasno da su uspeli da poljuljaju u njoj sve, da uzdrmaju veru u znanje i stručnost, u mogućnosti kao čoveka i pedagoga. Najpažljivije sluša
136