purno i najzad krvavo crveno. Uzletelo je, kao jato grimiznih ptica, i otišlo nekud, činilo se zauvek. Strahinja je plešući kao indijanski vrač prišao Mastilu i prosuo mu srebrno-sivu kosu u lice. Mirisala je na šećernu vunu i bombone sa nekog davno zaboravljenog vašara za decu. Mastilo je silovito zgrabio mladića i zagrlio ga čvrsto, ne puštajući ga. Jato crvenih ptica se tada, kao na komandu, u jurišu stušti na zagrljeni par. Ostareli lupež je uložio zadnji atom snage da zaštiti mladića. I zaista, baš svaki njegov atom su grimizne ptice halapljivo raskomadale, raznele i odnele nekud, ko zna gde. Krvavo crveni oblak rasplinuo se iznad grada čiji stanovnici su još uvek pevali i plesali; grada koji je domaćinski širio ruke dobrodošlice posetiocima; grada čarobnjaka, koji je imao moć da pobedi svako zlo, makar u ta četiri dana koliko je festival trajao. Strahinja je stajao sam, sa pomalo čudnim, jedva vidljivim smeškom, i srebrnim makazama u desnoj ruci. Odvezao je crnu odeću vezanu oko struka i navukao je na sebe. Sagao se, zakopao srebrno oružje i nastavio svojim putem, tražeći tu i tamo učitelje i prijatelje.
O autorki: Rođena 1982. u Rumi. Živi u Novom Sadu. Piše od skoro.
Argus Books Online Magazine # 17 97