familije izumirale. Još uvek se sećam dana kad se dim spaljenih leševa
vio po putevima i velikog zla što je pitomom ravnicom vladalo. Sećam
se, noću se nije izlazilo bez preke potrebe, tama i jeza su celu zemlju
obuzeli, a po mesečini su se tajni obredi izvodili.
Nekako se najzad sve smirilo i ušorili su se seoski sokaci. Okrečile
su se kuće iznutra i spolja, napravili veliki dimnjaci, a po kućama su
zidane velike peći. Nije bilo više straha od zime, jer slame i kukuru-
zovine je bilo na pretek.
Tek što je red nastao, zavladalo zdravlje i osmesi se napokon vra-
tili na ispaćena lica, stigla je opet zla godina. Naišlo neko nevreme,
oluja i kiša, crni oblaci se nadvili nad selom i doneli ogromne skakavce
koji su za tili čas popasli zob. Muški svet se digao, pa ih ponjavama i
motkama poterao, tamanio i palio gde god se moglo.
Hrana za stoku i konje je nestala za par sati, samo je krompir op-
stao. Pošast je harala kao crna magija nad selom kad je stigao Veli-
kogospojinski post, pa se narod okupljao u crkvi desetak dana moleći
se da im Gospod oprosti grehe i ukloni zlo. Zvonila su zvona, u dušu
prodirala, ali svi su nekakvo prokletstvo osećali. Ljudi su šaputali i
bojali se gladi, ali Velikogospojinski vašar u Saću se nikad nije propu-
štao. Tamo se išlo svake godine, ma kakva bila, da se narod ponovi.
Kupovalo se i preprodavalo, jer bi se na vašaru skupilo od svih vrsta
zanatlija, trgovaca i nakupaca. Bude tamo stoke i živine, đinđuva i
slatkiša, kol’ko hoćeš, svega.
I tako se mi spremamo, a konji su već upregnuti. Putko i Zvezda,
dedini paradni pastuv i kobila su tušta omršaveli, ali onako odmorni
kopkaju kopitama po dvorišnoj kaldrmi od cigala. Taja u kola stavlja
sena, slame i posebno za put konjima sačuvane zobi. Deda ubacuje
velike kofe za pojenje konja, a mama pokrovce, po koje jastuče na-
punjeno ovogodišnjim perjem i kotarice sa hranom, al‘ ne previše.
Ipak, idemo na Velikogospojinski vašar, a tamo ima izvrsnog jagnjećeg
pečenja! Sjajno!
Svi smo već u konki. Devetoro junfera, a ja sedma. Biserka i Dana
su najstarije, pa pomažu oko utovara i galame:
– Udaćemo Maru, udaćemo Maru! – zadirkuju me sestre, a ja ih
gađam zrnima zobi. Pakost mi je kanda upletena u kike i utišana cr-
A rgus B ooks O nline M agazine # 17
8