razumila da me je Pero samo zato pod meanu doveo kako bi me tome
prascu dali! To li su ta njihova ozbiljna posla! E neće da može! Suze
mi grunuše i vrelina mi jurnu u lice, pa dreknuh iz sveg mozga:
– E, ne triba mi taj krmak, pa nek oma umrem! – ne čekajući od-
govor jurnuh iz šatre, pa preko vašara preleteh, ništa od suza ne vi-
deći. Sudarajući se sa začuđenim svetom produžih ka našem šu-
marku. Ne znam ni kako sam stigla, ni kuda sam išla, samo se sećam
da sam se bacila na slamu pod onim divljim orahom i gorko zaridala,
grleći svoju lutku. Valjda sam i zaspala, ko bi ga znao, jer sad, dok ovo
pišem, više i ne znam koja od nas dve plajvaz drži, niti kako se čitav
kalambur što sledi dogodio.
Sebnuh se kao iz grozničavog sna. Grane oraha iznad mene su
gole, voda u valovu zamrznuta, a đeram prekriven tanušnom skra-
mom inja. Ledina je pokrivena snegom i osvrćem se oko sebe. Nije
mi neobično što je zima. Uostalom, nisam li ja Mara? Nije li zima
moje doba? Ma... Jesam li? Pogledam u daljinu i vidim gde zavojitim
drumom što prati Tisu ka meni pristižu drečavo molovana kola. Na-
zirem da konji uspaničeno jure, mogu čak odavde čuti pucnje biča i
psovke vozara. I pre no što ih ugledam mogu naslutiti zavijanje čo-
pora, koji najednom izranja iz magle i nadire prtinom što ju je čerga
probila u polumetarskom snegu i sva ta strka sve mi je bliže i bliže i
bliže. Sad već čujem vrisku dece i režanje zveri, tren potom tutnje
kraj mene kao da me ne vide. Pre no što prolete, jedna od sivih pri-
kaza skače i grabi vozara, pa dva obrisa padaju u sneg, a potera se
nastavlja i sve se gubi u izmaglici. Ali kurjak i njegov plen se bore
nedaleko od mene i ja ustajem, prilazim protivnicima što se ogorčeno
valjaju po snegu i zastajem. Vuk podiže pogled i ja u tim žutim očima
vidim prepoznavanje. Pušta vozara, zaklela bih se da se spušta u kniks
i udaljuje se. Nestaje u magli, ali ja više ne hajem za njega, jer okr-
vavljenog mladića u snegu poznajem. To je onaj pristali Ciganin sa
violinom što sam ga nedavno srela. Prilazim mu, njegove uplašene
oči susreću moj pogled i pružam mu ruku. Prihvata, ustaje, grli me i
usne nam se spajaju...
Onda se slike stadoše smenjivati. Čas kroz stepu u sankama ju-
rim, čas sam u ledenom dvorcu okružena dvorjanima, čas nad snež-
A rgus B ooks O nline M agazine # 17
16