navukao obe reze. Krov se zatresao, ječali su drveni kapci na prozorima. Letele su glinene saksije po dvorištu i prštale na sve strane. Limeni petao sa krova je zviždao svoju pesmu:
– Ne možeš nam ništa nepoznati vetre, stari Jan je sazidao ovu kuću koju ja čuvam, od kamena i hrastovih greda... – Dotaknuo sam rukom vrat i napipao nešto živo što se micalo. – Gle, svitac – rekao sam Ani pokazujući joj bubicu koju sam izvukao iz košulje. – Izbaci ga napolje – kazala je ona. – Neka ga noćas kod nas, ko zna gde će ga oluja baciti... – Kako hoćeš – rekla je i vratila se u svoj krevet. Dugo sam držao bubicu na dlanu. Bilo mi ga je žao onako malog, mokrog i nemoćnog. Uzeo sam maramicu pa ga stavio na nju, a nju na jastuk. – To si ti maleni noćas kucao na moja vrata tražeći spas od oluje – pomislio sam, a on se promeškoljio i gužvao nogicama maramicu. Bio bih zaista grešan da mu nisam otvorio vrata. Dugo nisam mogao zaspati i posmatrao sam ga kako povremeno zasvetli, očigledno je bio premoren i spavao je nemirnim snom. Napolju nevreme je besnelo sve jače i jače, vetar je lomio sve što je stigao, skidao crepove sa ambara i čardaka i lupao njima o zidove kuće. Škripale su šarke ulaznih vrata, ali hrastove reze nisu popuštale. Limeni petao mirno je pevao svoju pesmu i poručivao da budem spokojan. Tog petla nam je dao naš kum Filip Zvonar kad smo se uselili u ovu kuću na brdu. On ga je iskrojio za nas, i sam je imao jednog na odžaku svoje kuće.
– Slušajte ga, osluškujte reči njegove pesme, tako je meni govorio moj otac tako i ja govorim vama. On predviđa vreme i vidi sve šta se dešava po dvorištu i okolini. On upozorava na opasnost i brani od groma i grada, čuvajte Alfonsa, tako je kum nazvao petla, i ne dao bog da vam padne sa krova ili da ga neko ukrade. Selite se tad odmah odavde. Tako je nama govorio naš kum i ja sam mu verovao, u njega nikad nije umirala niti se razboljevala stoka, nikad grom nije udario ni u jednu zgradu na njegovim imanju. Vetar je napolju besneo, ali sa manje žestine kao da se umorio. Osećao sam se sigurno u ovoj kući ali me je prožeo nemir kao da je neka slutnja nikla u mojoj duši i raširila se po njoj kao magla. Taj nespokoj je govorio da ja jesam siguran u toj drvenoj kući, ali da više nikad ne smem zanoćiti napolju
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 92