Radovan Sinđečić NEŠTO ŠUŠTI KROZ ORAŠJE
– Nešto šušti kroz orašje i leskovo granje , tamo na rubu šume – rekla je Ana stojeći na pragu naše kućice . Bacio sam i poslednji naramak cepanica na trem , pa se okrenuh ka njoj . Ana se zimogrožljivo umotala u veliki vuneni ogrtač i koračala je ka otvorenoj kapiji . Kasnije , kad su godine prošle , kad bih je se prisetio , sećao sam se jasno samo ove slike , kako ona zatvara kapiju pa umotavši se bolje u sivi pled , stoji prekrštenih ruku gledajući u leskovu šumu u podnožju brda dok joj kosa leluja oko lica nošena vetrom .
– Slušaj – rekla je – tamo ima nekog , čini mi se da neko stoji među drvećem i posmatra nas .
Ja nisam video nikog niti sam čuo išta osim vetra . Vetar je duvao jače u podnožju brda , snažnije nego oko naše kuće i voćnjaka koji ju je štitio sa svih strana . Topli vetar kasnog leta često je skitao kroz šume koje su se prostirale oko našeg brda .
– Miriše na kišu – rekao sam i zadrhtao od iznenadne studi pomislivši na jesen koja se bliži i na jesenje vetrove koji su daleko suroviji i hladniji od letnjih . – Plašim se . Bojim se više nego kad je bio rat – rekla je Ana . Nisam joj odgovorio ništa . Sunce se povlačilo za planinu i kao i svake večeri zastalo bi nad brdom i nad našim imanjem kao neka velika ptica nad svojim gnezdom . Bojilo je Aninu kosu u zlatno . Ona je i dalje gledala u leskovu šumu i učinilo mi se kao da se smeši nekome koga samo ona vidi . Ušao sam u kuću . Nikad sumrak nije tako teskoban kao u kasno leto u pustoj kući . Svaka je kuća pusta u kojoj nema više dečijeg smeha . Zapahnuli su me sivi goli zidovi svojom hladnoćom . Na njima nema odavno nikakvih ukrasa , sklonila ih je
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 89