toga, ja sam blenuo u žute, konjske zube. Jebote, ovaj žvaće duvan.
Ko još žvaće duvan? I gde je, uopšte, uspeo da ga nabavi? „ Ja... zagubio sam putnika“, pribrao sam se. Protrljao je bradu. „ Gde?“ „ Na KOI 961 trojkama.“ Starac je počeo da se kikoće. „ Ja sam se jednom zagubio na Tajlandu na Sunčevoj Zemlji sa trojkama. Ali to davno beše... Kakvoga si to, sinak, uspeo da izgubiš na KOI planetama? Pa, one su praktično sanatorijum?!“ „ Ludaka“, promrmljao sam. Starac se najednom uozbilji i poče da se vrpolji. „ Imaš ti papire za njega? Neću da takvoga vozim bez papira. Jedan me je skoro koštao dozvole pre neku godinu.“ „ Imam papire“, promumlao sam. Odmerio me je ispod oka. „ U čemu je kvaka?“ „ Kvaka? A,… Pa, mislim, zabeležen je trag, ovaj,… prelaska.“ Opsovao je i počešao se po vratu. „ A za onu drugu dozvolu, … da ne pitam?“ Odmahnuo sam glavom. Naravno da nisam imao dozvolu za izlazak na Traku. Nije bilo pitanje novca. Uopšte nije bilo pitanje novca. Jednostavno, nisam imao vremena da je nabavim. Ovoga puta, nisam mogao da čekam, čak ni onu standardnu proceduru od dva solarna dana, pre nego nekoga proglase nestalim. „ Važno je“, bilo je jedino obrazloženje koje sam uspeo da izmucam. Odmerio me je. Oči mu se skupiše u jedva vidne proreze. Potapšao me je po ramenu i promrmljao: „ Jeste, sine.“
***
„ Sve se deli, širi, raste. Evoluira. Greši. U toj deobi, rastu, deljenju, neizostavno, javi se greška. Greška se briše, uništava, ispravlja. Nazovite to kako hoćete. Nepotrebna je, znači traćenje materijala i potencijalnu opasnost za dalje, ispravno širenje i rast.
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 57