a u zemlji Tatara postoji mistična zemlja zvana Šambala. Od tada poče da se zanima za drevne mape na kojima behu ucrtani putevi, manastiri, tvrđave, reke, šume, brda i tatarski šatori. Retke behu knjige koje o toj zemlji pišu, kao i stari pustinjaci koji o toj zemlji pričaju. Tražio ih je uporno, nalazio i saznavao sve više. Ruski učenjaci je nisu znali pod tim imenom; oni su je nazivali zemljom bele vode ili prosto Belovojde. Međutim, niko mu ne znade tačno reći gde se ta zemlja nalazi.
***
Odluči se najzad da pođe na put u potragu za ovom neobičnom zemljom. Pod punom ratnom opremom, sa zalihama hrane i 20 ljudi krenuo je put stepa čim su se s proleća otopili poslednji snegovi.
Prešavši brda, reke i potoke, projahavši kroz beskrajne stepe i zakonačivši na raznim mestima; nekad u hrišćanskim manastirima, nekad u selima a nekad i u polju, najzad stigoše na vrh brežuljka. U dolini, nedaleko odatle, nalazila se crkva sa drvenim konakom.
– Tu ćemo zanoćiti braćo – reče Dimitrij, pa potera konja u galop ka crkvi u dolini. Oružana bratija sjuri se skupa s njim. – Pomaže Bog pope! – Bog ti pomogo sinko. – Možemo li ovde prenoćiti? Krenuli smo na dalek put. – Možete braćo, naravno. Uđite, uskoro će večernja molitva. Reče pop pa pozva sluge da umornim vitezovima pomognu oko još umornijih konja.
***
Posle liturgije i večere, uz vino, pop reče Dimitriju:
– Znaš li ti viteže da je ovo poslednja hrišćanska crkva na koju si naišao sa svojom bratijom. Ovde prestaje naša sveta Rusija i počinje zemlja Tatara. – U nju sam i pošao oče. – A kakva posla imaš tamo, među tim varvarima? – Ne mogu ti reći. Što manje o tome znaš bolje je za tebe. Iznenađen ovim drskim odgovorom pop reče: – Je li tako viteže?
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 31