doskok iz čeljusti lavova baca prvi prozirni mlaz u bezbrojne večnosti nedokučivih školjki života. Sitni staklići beskonačnih stvarnosti, jedan kraj drugog, kao maglena zmija vijugaju, obrazujući spiralu čiji se nepojmljivi kraj nazire duboko u prapočetku svega. Postoje neka mesta na kojima se ti staklići stvarnosti katkad očešu jedno o drugo i retki srećnici koji se zateknu na pravom mestu u pravo vreme, kao gospodin M. jutros, nazru odronjene komađe svojih bezbrojnih stvarnosti i budu dovoljno prisebni da shvate u šta gledaju. U staklastim odblescima srebrnog perja sokola jutros je video odronjene komade svojih mnogobrojnih stvarnosti. Istog trena, sadašnji život gospodina M. izgubio je smisao i postao mu olovno težak. U njemu je u trenu do nepojmljivosti narasla žudnja da što pre prigrli mračni gulag nepostojanja i blagosloveni gubitak ove stravične spoznaje.
Gospodin M. se konačno dosetio načina na koji će umreti! Izvešće to tako da izgleda kao nesrećni slučaj. Proučiće koje je mesto na belom platou najpogodnije, a onda će, da ništa ne bude sumnjivo, zamoliti nekog slučajnog prolaznika, nekog jutarnjeg usmaljenika lutalicu, da ga fotografiše njegovim analognim foto – aparatom i dok se čovek bude nameštao i verovatno uslikao poslednju fotografiju gospodina M, gospodin M. će se polako udaljiti, prilazeći sve bliže i bliže samom rubu provalije. Kada bude bio na ivici, naizgled slučajno, okliznuće se i strovaliti u bezdan. Gospođa M. i sin nikada neće posumnjati da je pad bio išta drugo do splet nesrećnih okolnosti.
Imaće taman toliko vremena da dok leti ka bezdanu iz šake izbaci, na zgužvanom parčetu papira svojeručno napisanu poruku koja će završiti na zidinama drevnog grada, da je speru kiše i zauvek u prah razveju divlji severni vetrovi:
„ Umirem u trenutku kad kopljanici zadrhte i lavovi zariču. Svetlucavom izmaglicom se sa njima uzdižem u nebo. Da se naredne zore sa njima i vratim. I tako u večnost. Zauvek gospodar i sluga pokorni,
Ivan Meštorvić“
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 25