autora i upravitelja nad njenim životom? Šta ako su i major, i Hilde, pa i Alberto zapravo plod Sofijine mašte?
I dok kod Gordera naslućujemo i tu mogućnost, u Tvenovom Tajanstvenom strancu jasno spoznajemo ideju da sve oko nas i nije ništa drugo nego plod mašte, a osnovni stav je u sledećem: postojim samo ja, sve ostalo je san, prazan prostor. Iako naizgled suprotno, Gorderovo gledište može se shvatiti kao dopuna Tvenovog shvatanja, jer i jedno i drugo je, u zavisnosti od trenutka, preko potrebno čovečjem umu kako bi se bar malo približio nedokučivim tajnama sveta koji ga okružuje. Ako preteramo sa egocentrizmom i zaista umislimo da je sve okolo potčinjeno našoj volji, trgnimo se malo i setimo se: nismo li, ipak, i mi sami u vlasti nekoga ko nad nama može da upravlja kako mu se prohte? Zato je najbolje varirati između ova dva shvatanja i to je, ako ne jedini, a ono verovatno najznačajniji razlog što ih u međusobnom poređenju ne treba isključivati.
Negde na liniji između starog Tvenovog i docnijeg Gorderovog shvatanja stoji Pirandelova komedija Šest lica traži pisca, u kojoj nema neke velike dileme: izmišljena lica su tu, imaju svoj život, samo od toga treba načiniti nov pozorišni komad. Međutim, da li je ansambl sposoban da na sceni dostojno prikaže ono što se traži ili će lica otići
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 185