liko smo slični, more i ja, a ipak različiti. More je i dalje veliko, ali nije usamljeno. Ono je dom za sve koji žive od njega ili plove po njemu. Sada sam velik kao more i sveprisutan, a ipak sam. Nisam više nadmoćan, kao kada sam bio čovek koji je mislio da je više biće. Sada sam više biće, ali sam samo čovek, usamljen i tužan. Šta je čovek ako nema ljubavi? A šta je ljubav ako se ne podeli? Ja nisam umeo da delim, ni ljubav, ni smeh, ni tugu. Zato sam ostao bez nje, moje žene. Zato sam završio ovde sam.
Jedne olujne noći osetio sam bol u grudima. Kao kada sam umro. Znao sam da je osećaj samo lični, da ne mogu zaista doživeti ponovnu smrt, jer kako da umre onaj koji je već mrtav? I tada sam se našao u drugoj dimenziji. U drugom univerzumu. Njenom.
Sve je bilo plavo i ljubičasto. Sve je bila svetlost. Nije bilo tla, planete, niti ičega što podseća na život. Ali oko mene, rasute po vazduhu, ili nekom praznom prostoru, lebdela su tela. Ne fizička tela, već njihove energije. Kajanje i bol, krivica koju sam nosio, nagonili su me da tražim njeno lice, lice moje žene. Našao sam je. Ta nanosekunda u kojoj su se srele njene oči sa mojima u meni je izazvala ekstazu! Prvi put sam joj rekao da je volim i da mi je žao. Ona se smešila. Mislim da je rekla: „ U redu je. Čuvaj se.“ Onda je nestala. A ja sam se vratio na Tetepare. U sekundi, ili još kraće.
Ako mogu da kažem da sam plakao, a u stvari, na ostrvo se spustila teška kiša. Plakala je umesto mene. Onda sam bio besan i počela je strašna bura. Zatim sam se stišao i pala je noć. Noć u kojoj sam razmislio o svemu. Ja sam univerzum. Ja sam moje ostrvo. Ja sam moja ljubav. Ja sam moja krivica. Ja sam sveprisutan. Ja sam bio čovek koji to nije znao. Imao sam dar koji nisam umeo da sačuvam. Imao sam ljubav, imao sam nju. Imao sam more, vetar i buru koja nosi promene. Ništa nisam umeo da cenim. I nisam se promenio, bar dok sam bio živ.
Znam da nikada neću biti u njenom univerzumu. Ona je ljubav, ja sam bol. Nisam zaslužio ni ovo što sam dobio. Da li je to pakao ili čistilište, sada je svejedno. Ja ionako živim samo za trenutak smrti u kom će se njen i moj svet bar na sekundu dodirnuti.
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 137