Do nje ga do pi re sa mo kre šta vi smeh.
„ Kao što ga sa da vi diš va zda je ta ko ne bog iz gle dao i u istim trulja ma ho dao – ni ti je sta rio, ni ti nemo ćao“, od zva nja ka me ni tim kori tom re ke sada već nekako žen ski glas i gu bi se u ma gli, u tamim visini, pod zemlju, u kanjonu, pod kamen, niz reku.
„ Ku da ćeš, vra ti se. Da te vi dim, pro klet ni ce“, ne moć no do zi va, pro kli nje.
„ Uvek je sa zmi ja ma u ne dri ma“, ša pu ću bu kve, či ni mu se; glas to ne da bi se po tom po vra tio i leb deo nad njim, po put gro ho ta.
Ku će iza starčevih leđa po put de re gli ja plo ve, uda lju ju se, po sta ju sve ma nja i ne ja sni je, ko še vi se ras pa da ju, ple ta re tru nu, cre po vi otpa da ju i lebde poput balvana da bi potom netragom to nuli u rečne virove, za so bom osta vlja ju ši šta vi trag, kao da se u ba kra ču ga si ugarak. Sta rac se ne okre će, la ga no ho da, kao da kli za niz ši rok blat nja vi drum, či ni mu se da sa ko za ma dru gu je i raz go va ra, da ga bes po govor no slu ša ju i po vi nu ju se nje go vim za po ve di ma.
Kra jo lik ne sta je, ras pli nju je se, ble de i zvu ci; umor ga sa vla da va; vi še ni star ca ni ti nje go vo sta do ne vi di, sa mo be li na mu je pred oči ma. Od ne kud do pi re ši šta nje, pro dor no i je zo vi to. Pri se ća se ne kih tvrdnji: sa zmi ja ma raz go va ra.
Tlo pod nji me pre tva ra se u glib, bu ka gi je su pre te ške – ose ća da la ga no to ne u ka l.
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 111