Živojin Ivković JEROG
Sa pla ni ne, niz zlatonosnu re čicu kamenog korita i kri stal nih voda a nepristupačnih i strmih obala, lenjo se vu ku gu ste i tamne magle upijajući zvuke rečnih bukova i dalje valjaju poput sivog testa preko seoskih kuća ra štr ka nih po pa di ni na do mak gro mad ne kli su re, ostavljajući za sobom tragove, pramenove poput dugih svilenih lelujavih griva čopora divljih konja uhvaćenih nekom čarolijom i skamenjenih u trku. Kada magla na padini Treskavice prekrije i poslednju kuću u selu, nastavlja dalje razlivajući se po peščanom sprudu na mestu na kome se, sada već umorna i mirna, ona bukovita rečica ulivu u ve li ki i moćni Dunav.
Za maglom se kroz stoletne hrastove i bukove šume ka selu spušta mrak ma da tek je pro šlo podne. Po vi še sela, iz prav ca dalekih liti ca i vra to lom nih gu du ra ko je nat kri lju ju bes put nu i neprohodnu šu mu, s vr hova udaljenih pla ni na do kojih ni pogledom ne može da se dopre, tut nji. Sto ji i stre pi. Stra hu je od na do la ze ćeg ne vre me na. Ne zna ni otkad ni ka ko ali tu je.
Ose ća go li ca nje u gru di ma, dah mu stre mi ne be si ma. Ni je to bol, ma da ni je ni pri ja tan ose ćaj. Nešto ga pri ti ska i ve zu je za tlo; zna da ne ma ni kog una o ko lo – za se lak je pra zan, i ku će su pra zne, sta novni ci su u zbe gu. Ka ko i za što – ne zna ni ti se bi po sta vlja to pi ta nje; mo ra da je strah u nji ma ogro man, ipak, nji hov iz gon mu se či ni posve pri ro dan, nadaju se izbavljenju. Čud no mu je što i on nije sa nji ma. On da se za ču đu ju će opi re svo joj si gur no sti. Ne, ni šta tu ni je nor mal no, bu ni se i jo gu ni. Že li da se po kre ne, ali ne mo že, te ške su mu no ge. Gle da u njih i za ču đen je: ot kud mu to li ke buka gi je o gle žnje vi ma, ko ih je sve zao – i za što?
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 109