ликвидиуми. У замјену ћемо му дати једног цибума. Ја сам био прехлађен па нисам могао да их поведем, а било је хитно, морали су добити течности иначе би сви помрли. Када је отишла тамо са тим човјеком је био и његов син. Карисими је имала дванаест година. Била је сићушна и слаба. А и свеједно била је женско. Отац и његов син су јој узели све цибуме и напојили их сукумом, течношћу коју су давали ликвидиуми. Нису јој их више никада ни вратили. Карисими није имала другог рјешења. Није се могла сукобити са њима па се покуњена вратила кући. Када ми је то испричала ја сам побјеснио. Скочио сам, узео штап и кренуо према том човјеку. Пратио сам обеликсе за људе и стигао до тог човјека. Рекао сам му да врати цибуме које је довела моја сестра и да неће бити никаквих проблема да ћемо му све опрсотити, али тај човјек је био и сувише зао. Дошао је и његов зли син и тада су ме напали. Али ја сам понио стари револвер који ми је оставио мој отац. Остао је само један метак који није био смочен када је пала велика, дуга киша. Сачувао сам га за неки важан тренутак, а он је био управо тада. Отргао сам се од оца и сина и опалио према њима. Тад кад пиштољ опали нешто засвијетли на секунд. Био је то мали бљесак на један секунд. Али за тај секунд сам видио толико колико нисам видио за читав дан док је сунце сијало. Видио сам старог старца чије су очи биле упале, ружног, смрежураног лица. набори су били велики, пресавијали су се по лицу. Брада му је била густа, проријеђена голим рупицама на којима није било браде. Подерана одјећа, глава скоро ћелава, само са пар длачица које су неуредно и застрашујуће стршила, свака у свом правцу. Прљавог сина који је падао на земљу држећи се за десну руку. Имао је болну гримасу која га је чинила још ружнијим него што је био. Уста су се развукла, а крезави зуби су вирили из тамне пећине. Очни капци су се спојили са образима, а велики комади суза су почели искакати испод затворених очију. Видио сам велику шталу и своје цибуме у њој. Видио сам небо ако га могу тако назвати, које је било црно, сиво са густом маглом изнад моје главе. Ранио сам му сина. Отац је вриснуо и препао се. Увидио је да му је син жив, а ја сам му рекао да имам још неколико метака које сам спреман испалити ако не врати моје цибуме. Он је без размишљања довео на узици моје цибуме, давши ми читав канистер сукума. Само је говорио да не повриједим поново његовог сина и њега самога. Узео сам без ријечи цибуме и кренуо кући. Имао сам среће да се човјек уплашио и пристао дати цибуме јер нисам имао више ниједног метка у револверу. Али понекад је лаж једина која може довести до позитивног рјешења тренутне ситуације. Некада треба лагати. Лаж некада користи много више од истине и доприноси бољем расплету. Вратио сам се са цибумима кући. Карисими ме упитала како сам их повратио назад. Нисам јој ништа рекао. Опет је лаж била пречица ка бољем рјешењу, односно прећутавање истине. Али нисам рачунао на један други проблем. Када ме Карисими загрлила осјетила је крв на мени. Размазала се по њеним рукама. Неко ме је од њих двојице озлиједио неким оштрим предметом. Рука ми је крварила, а нисам осјетио све док ме Карисими није загрлила и опипала моју рану. Изгубио сам много крви. Пао сам у несвијест. Када сам се опоравио и дошао себи, лежао сам у кревету. Карисими ми је рекла да сам лежао непомично читав један дан. Е сад наступа опет Карисимина љубав. Његовала ме је десет примапарса.
Argus Books Online Magazine # 13 82