Lazar Janić VEŠTIČJE LUDILO 3. deo
Lazar Janić VEŠTIČJE LUDILO 3. deo
5.
Bljeskovi boja neko vreme su mu igrali iza zatvorenih kapaka, kad je odlučio da otvori oči …
Ispred njega je stajao Vučko i nešto je govorio … Dr-žao ga je obema rukama za ramena, a njegovo zabri-nuto lice vratilo mu je sećanje …
Da, još uvek je stajao pred velikim proročicinim šatorom na vašaru u Šapcu …
Ali i sećanje na upravo proživljeni događaj na ivici šume, pored potoka, bio je još uvek kristalno jasan. Refleksno se trznu i maši rukama za grudi, osećajući još uvek jaku bol na mestu gde ga je malopre pogodio Milutinov metak!
Rane nije bilo i bol je jenjavala, ali mu se odjednom stvori misao o tome da on zna ko je bradati čovek koji ga je ubio! Sad je znao da je to njegov tek rođeni sin, Milutin, i da je upravo izašao iz vizije događaja iz daleke budućnosti, dana koji će tek doći, dana kad će Milutin ubiti svog poludelog sina!
„ Aleksa, jesi dobro? Kaži nešto, sveca mu, hoćeš da ti donesem vode …?“, Vučko ga je zabrinuto drmusao za ramena. Sklonio mu je ruke sa svojih ramena. „ Dobro sam, valjda, pusti me, moram da uđem kod proročice …“ dok je govorio, oči su mu grozničavo svetlucale.
„ Dobro, ali prvo se malo smiri,“ rekao je pomirljivo Vučko. „ Pogledaj se, još si sav izbezumljen, opet su te uhvatile vizije … Šta je sad bilo, šta si video?“
„ Ispričaću ti sve … kasnije... Ma, daću ti da pročitaš! Nisam bio baš najiskreniji sa tobom kad sam ti jutros rekao da ništa nisam zapamtio … Sve sam pamtio i sve sam zapisivao... Videćeš!... Ali, ovo sad...,“ rekao je Ale-ksa, duboko uzdahnuvši. Oči mu se napuniše suzama … „ Video sam nešto strašno … Moram da vidim proročicu da mi pomogne … da mi kaže šta me čeka … jer ako je ono što ja vidim, istina, ako su to stvari … koje će se do-goditi … onda, ja … ja …“, spustio je glavu, rukavom košulje brišući suze.
„ Dobro! Ući ćeš! Ali, i ja ulazim sa tobom!“, rekao je Vučko odlučno, pogledavši u dečaka, koji je stajao pored njih, i treptao očima. Nije se pobunio kad ga je Vučko uhvatio za ruku, pa mu otvorio šaku, ubacio pare i sklopio prste oko njih.
Aleksa još jednom dukoko uzdahnu, trepnu dvared kapcima i, najednom, raspoloženje mu se promeni! Oči su mu zasijale, ne od straha ili boli, nego od dečačkog ushićenja! Iako je te metamorfoze već više puta video, Vučko nije mogao sebi objasniti kako neko može tako brzo menjati raspoloženja … U stvari, kad malo razmisli, i mo ¬ gao je objasniti! Aleksa Lakić je bio vrhunski glu-mac, i ovo glumljeno raspoloženje mu je bila najomi-ljenija uloga! Gledao ga je, začuđeno i zadivljeno, pa uzvrati osmehom.
„ Pa, hajde, šta se čeka?“, reče mu Aleksa smejući se i povuče ga za ruku prema ulazu u šator.
Argus Books Online Magazine # 12 97