Ona je potpuni intelektualni sunovrat u odnosu na antičku Grčku i njene filozofe. Nije vrhunac već dno ljudske etike. Ne oslobađa nego udara ideološke temelje svim budućim tiranijama. Ona je svedočanstvo razarajuće snage glupih u velikom broju. Ne proklamuje slobodu, jednakost, bratstvo, ne slavi život, ljubav, lepo-tu, hrabrost... sva je od mrcvarenja i proganjanja, pretnji i kazni.
Takvi su joj i sledbenici.“ Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.“ To su pravednici kojima je kao zabava u raju obećano posmatranje vaših paklenih muka. Jer ste se usuđivali da budete slobodni.
Zamera mi se da ocenjujući Bibliju pretežni naglasak stavljam na Stari zavet. Novi, navodno, nosi poruku blagosti, mira, ljubavi i pra-štanja. A Isus je iskupitelj naših grehova. Pod pretpostavkom da je zaista postojao- niko od pisaca jevanđelja nije živeo u Isusovo vreme i nije ga lično poznavao, a za nekoliko navodnih pominjanja u spisi-ma Tacita, Flavija Josifa i Svetonija koja hrišćanske apologete smatraju istorijskim izvorom, dokazano je da su naknadno umetnuta od strane hrišćanskih prepisivača. Neću sada cepidlačiti ni navođenjem svih falsifikata i opštih mesta prethodnih mitologija u fabrikovanju Isusovog lika. Bitna je njegova konceptualna egzistencija.
Opet, ni on se, kao ni njegov nebeski otac, nikad ne smeje. Kaže da ne ukida Stari zavet već da ga dovršava. Poboljšanja su bedna. Sublimira psihozu epohe i nemoć pokorenog naroda u iščekivanju mesije. Da li bi sa svojim propovedima i čudesima imao publiku bilo gde i u bilo koje potonje vreme sem na Bliskom istoku prvog veka?
Njegov imidž dobroćudnog hipika primer je najuspešnijeg marketinga u istoriji čovečanstva. Istina, iščeprkaćete po jevanđe-ljima tu i tamo poneki stih koji će opravdati takvu sliku o njemu. Pre-poručuje nam okretanje drugog obraza. Da skinemo i udelimo i košulju sa leđa. Ipak, crkva koja je sebe utemeljila na njegovom uče-nju jeste crkva Isusa koji bičem isteruje trgovce iz hrama( Jovan, 2:14). Podsetimo se- i Hitlera nadahnjuje Isus sa bičem, ne onaj koji okreće obraz. Imidž krotkosti opstaje uprkos tome što otkriva svoje namere:“ Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač.“( Mateja 10:34) Naravno, objasniće vam da je to metafora, to je nekakav duhovni mač. Jevanđelisti se nisu setili boljeg poređenja za duhovni preobražaj od mača. Nek bude. Ali i on preti paklom, proklinje, hvali skromnu pamet i siromaštvo duhom, a ako niste sa njim, onda ste protiv njega.
Ni kod njega nema ničeg univerzalnog, ničeg mimo repertoara lutajućih proroka, razgovarača s pustinjskim utvarama, ničega što prevazilazi primitivni svet onog vremena i podneblja. Sin božiji ne osuđuje ropstvo, kamoli da ga ukida, ne popravlja status žene, ne otkriva ništa što bi ljudsku patnju makar malo ublažilo. On svoj ispljuvak meša sa blatom i maže ga slepcu na oči. Zašto ne antibiotik? Ne bi li tako nešto bilo dostojno boga? Uzrok lepre ili kuge? Neki matematički ili fizički zakon univerzuma koji je navodno stvorio njegov nebeski otac? Nema ni naznake bilo čega istinski čudesnog. Umesto toga, stranica za stranicom, poricanje života, mračnjaštvo, opsenarstvo, opsednutost smrću, i greh, greh, greh. Od kojih je najstrašniji onaj prvobitni, koji je ljudsku vrstu osudio na pad, a podsetimo se, to je kušanje ploda sa drveta znanja. Koji se iskupljuje na jeziv način. Bog je, onako velik i velikodušan kako se tvrdi, jednostavno mogao da oprosti. Umesto toga on smišlja sledeći plan- otelotvoruje sebe u čoveka i izlaže se mučenju i pogubljenju. Ipak, ostajemo grešni, ali obavezni da budemo zadivljeni ovim sadomazohizmom.
I opet pokora i puzanje. Sve to krunisano jednim gadnim ritua-lom, čak i u svom simboličnom obličju- jedenjem božjeg tela i ispijanjem njegove krvi.
Argus Books Online Magazine # 12 24