- Mi smo želeli da te spasimo...- pokušao sam da je sprečim da izgovori ono najgore.
- I, šta ste mi ponudili? Belo okrečenu sobu, kao i Sauri. Kasnije da se vratim među ljude, među vaše ljude, koji su za mene prikaze kao i oni koje si imao prilike da viđaš u logoru za prevaspitanje. Mogla bih da posumnjam da je i taj logor vaše delo.
- Ne, nije tako...- susret s njom, umesto da me smiri, dokrajčivao me je.
- Jeste, sve je isto. Ne, ne... varam se. Sve je još mnogo gore. I veće...
- Ovde možeš slobodno da pišeš!- Pokušao sam da se uhvatim za poslednju slamku.
- O kome? O čemu? Zar ne shvataš da se za mene, zaista, ništa nije promenilo? U svom vremenu nisam smela da pišem, a ovde nemam o čemu da pišem... Zaustavila se za trenutak očekujući da pokušam još nešto, ali sam ostao sleđen i uništen. Konačno sam shvatio: promena potiče pisanje i pisanje promenu. Učvršćivanjem Centralnog vremena odbacili smo promenu. Ona u njemu nije mogla, ne, nije htela ništa da promeni. Međutim, možda je to već učinila. Sa jezom sam pomislio da je ogorevanje mog vremena već započelo i da se u nerazmrsivom spletu svih vremenskih niti već oblikuje neko novo Osnovno vreme.
Onda je u njoj počelo nešto da raste i pritiska njene grudi do pucanja. Osećao sam da je to ono čime će konačno da me smrvi.
- Mislila sam danima da te poštedim, ali ni to nisi zaslužio. Znaš li šta si mi još učinio? Reći ću ti: kada sam prošle nedelje krenula niz vremensku nit, poznato ti je da ja to mogu, nisam stigla nigde. Svuda oko mene bio je potpuno tuđ svet, tvoj svet... Ali, obećavam ti, sledeći put ću naći način da se probijem do svoje cirkoidne petlje, ili negde drugde... Svuda će mi biti bolje... Sa Saurima svih izgubljenih niti... sa bićima koja nisu izgubila prava osećanja...
Umor ju je savladao te se teško spustila na krevet. Samo su joj oči gorele nekom neizrecivom snagom i odlučnošću. To mi je pomoglo da donesem jedinu pravu odluku:
- Hilija, učini tako. Ja ću ostati ovde, kraj tebe, sve dok ne bude kasno za sve doktore ovog sveta. I, tamo negde, na tvom putu, pokušaj da mi oprostiš...
Pogledala me je nešto blaže, sada mogu da kažem da mi je verovatno već tada izbrisala sve krivice, i krenula... Potisnula je želudac sa obe ruke, spustila glavu u krilo i umirila se, a disanje joj je bilo sve tiše i tiše...
Kada su lekari konačno provalili u sobu sve je bilo kasno. Opčinjen njenom odlučnošću rvao sam se s njima sve dok me nisu savladali, svestan da će ubuduće moj rođeni svet i meni biti stran. Kao kroz maglu, čuo sam komentar lekara:
- Multipleks skleroza. Poslednji stadijum...
- Da li će uspeti da samostalno pređe na svoju vremensku nit?- Ne znam... Ja sam bio siguran da hoće.
* * *
Multipleks skleroza.- ponovio se kao odjek kroz membrane paralelnih vremena zaključak sudskog lekara Saura policije nad zgrčenim telom Hilije. Pronašli su je u rodnoj kući na padinama Juhana, u smiraj Sunca, koje kao da je nagoveštavalo kraj jednog vremenskog cirkoidnog vlakna.
Argus Books Online Magazine # 12 12