„Ja sam. Aleksa.“ Stvari
iz ruksaka bile su raspore?ene po klupi. Terenska
ode?a i obu?a, nekakvi
opasa?i i futrole i sijaset
stvari koje je vi?ao samo
po
ratnim
filmovima.
Zakleo bi se da je me?u
ode?om zapazio i stvari od
vikoplasta. Ona se trže, odloži revolver, pa naglo
stade trpati stvari sa klupe
natrag u ruksak. Prišao joj
je. Uspravila se i pogledala
ga.
„Šta se dešava, Ana?“
„Odlazim iz grada.“
„Šta? Kako to misliš,
odlaziš iz grada?“
„Onako kako sam i rekla.
Platila sam ?oveku da mi
otvori prolaz u kupoli,
ima?u vremena sat, sat i po
da pro?em i bi?u napolju.“
„Zašto? Zašto ovako? Zar
nisi mogla jednostavno
iza?i kroz kapiju?“
„Ne pitaj me. Ionako
sam ti previše rekla.“
„Slušaj...“ zapo?e on, ali
ona ga najednom doh-vati
oko vrata poput tigrice i
prisloni svoje usne na njegove. Iznena?enje je bilo
toliko da u prvi mah nije
uzvratio poljubac, samo je
stajao kao bena ose?aju?i
njenu vlagu na usnama i
toplotu dodira na vratu.
Ana se odma?e i Aleksa
shvati da su joj o?i pune
suza.
„Budi nežan sa mnom,
Aleksa. Niko to nije bio.
Ti... Ti si prvi za koga mi se
?ini da bi mogao,“ prošapta. Ovoga puta Aleksa je
prigrlio nju i usne im se
spojiše. Usisavao joj je usnice, grickao ih i dodirivao
svojim nenaljubljenim usnama. Grlio ju je snažno
kao još nikad nikoga i jezici
im se isprepletaše. Ose?ao je njene grudi prislonjene na sebe, njene
bokove pribijene i vrele, njene ruke tople poput svežeg hleba i hteo
je još i još. Ljubio ju je kao da dušu želi da joj ukrade i grlio ju je
kao da nikad ženu nije imao. Kad njeni besni prsti stadoše da mu
petljaju oko kaiša, samo što nije svršio poput de?arca. Pantalone i
ga?e spadoše, a ona zadiže haljinu i podignu nogu obuhvataju?i ga
njome oko struka. Prodor je bio lak, mnogo lakši no što je Aleksa
verovao da je mogu?e. Nije prestajala da ga ljubi ni dok je podizala i
drugu nogu ukrštaju?i ih iza njegovih le?a. Zajahala ga je kao pastuva
i on se osloni na stablo iza sebe prepuštaju?i se njenoj divlja¬?nosti.
Pomerala se poput lahora, stvaraju?i u njemu besnu i neopozivu plimu. Ne zna Aleksa koliko je to trajalo. Vreme, prostor, mesto, sve je
to postalo nevažno, postojala je samo ona i njena zverska potreba za
ljubavlju. Kad su zadovoljeni i dahtavi pali u travu, još vlažnu od
ve?ernjeg pljuska i vreme se ponovo pokrenulo, svet je bio nestvarno
tih. Postojalo je samo njihovo dahtanj ?????????????????????????????????E????? ?????????????????????????????????Q????????)??E??????????????????????????????????????????5???????-??)??????????????????????????????y?????????p)?????5?????????????????????? ?????????????????5????????5?)?????????5??+?y5????? ?????????????? ????p?????????????????????????????)?????????????????+?yM?????A?????????????p????????????????+?y9?????9?????5????? ?????p??????????????5??? ??????????????)??????+?y=???????????????? ?????Y???????????????????????????)???????????? ??????????????5