VOLEO BIH DA OVO NISAM NAPISAO
Ro?en sam dok su mi roditelji bili na putu. Nedovoljno ružan da
odbijem, nedovoljno lep da privu?em. Nedovoljno tužan da me se klone,
nedovoljno sre?an da mi pri?u. Kao u tamnoj ?ekaonici, ?ekaju?i
prozivku dok je red iza bivao sve duži, a ispred sve manji – uglavnom
sam odbolovah život u gužvi koja mi se cerila samo?om tu?ih lica.
Voleo bih da ovo nisam napisao, ili da bar nije bilo tako.
I dokle sam stigao? Do leta koje je otvorilo šlic nakon dugog
suzdržavanja. Sedim za stolom i pokušavam da pomerim praznu vazu
pogledom ‘tele –kineza’ . Preostalih pet stolica je prazno. Dakle: sto
bez lica pun pustih stolica, bez guzica – zavodljiva igra re?i mojom
neuglednom zbiljom. ?ovek je socijalno bi?e, nema stolova za samce –
sto samosed. Kad sediš sa praznim stolicama samo?a je upadljivija.
Voleo bih da ovo nisam napisao.
Najzad ?e zvono zasvirati fragment poznatog šlagera poznatim
kažiprstom. U?i ?e nehajno kao da je danas otišla I ispuniti prostoriju
nelagodom, ili ?e to biti samo moj utisak. Done?e zumbule iz baštice
svoje majke. Vaza , za razliku od mene, više ne?e biti prazna, još jedna
stolica popunjena poznatim mes(t)om.
- Jel’ ti žao? – pita?e, 69 dana druga?ija.
- Ma jook… bolje nije moglo – odgovara neko ko se na ledenoj santi
spušta niz moje glasne žice.
Gledamo se i ?utimo, ovog puta o ne?em drugom. Toliko smo se ve?
‘karali’ re?ima da smo nabildovali jezike, erektivno nam stoje u ustima
punim cOktave tišine. Šta više ispe?i pa re?i, a da ne uzvri gor?inom?
***
A još ju?e, dolaze?i ovamo, voz je polako ulazio u stanicu.
Razmenjivao sam ?ežnjive poglede sa ženom koja mi je nedostajala od
vajkada, ta?no sam osetio da je to najzad ona. ?utke smo mislili na one
koji nas ?ekaju I koji su nam svojim postojanjem ucenili živote. Na one
zbog kojih se nismo upoznali i zbog kojih ?emo kao i do sada iza?i na
razli?ita vrata.
Ne znam zašto sam ovo napisao, voleo bih da nisam. Da nije bilo
tako.
A rgus Book s Onl i ne Magazi ne
58