СЛАВИЦА ЈОВАНОВИЋ
КАКО СМО РАСЦЕПИЛИ ГУСЛЕ ЈАВОРОВЕ
Све је почело поткресивањем гласа ко жалосне врбе . Поткресана врба би бујала још више , што са гласом није био случај . Кад смо рођени засадили смо шуму јаворову , да расте упоредо ... Громови расецали јавор ко иверје , дували у зар распиривачи ...
Тек рођене напојили нас водом из тикве , захваћене са три бунара и магарећим млеком . Окупали нас на извору да никну гласови , ко пелцери . Амајлија нам : нокат од орла , зуб од вука , трн од црног глога и незаобилазно гусчије перо . Пратиле нас уходе , пресвлачиле змијске кошуљице и љуштуре гуштера . Њихове троструке сенке , поткопавале су земљу ко кртице . Костимографи и међаси , налик на стршљенове и пијавице , на страшила за птице , за вратом су нам и за петама . Због кресања гласа летело је перје и пауново и лабудово . Прелиставале се књиге родословља . Извод из матичне књиге рођених доказао је да су нам шуме јаворове-близанци ! ДНК нашег ћутања је проговорио . Ликовали међаси , њима смо вредели колико пепела у шаку стане . Даривали нам кожна седла и златне потковице , још само да нам зајашу грбаче и да започне мамузање ... У међувремену открили смо да тајне службе , још увек чувају архивске снимке песника кога нема и песму гусларску . Наступило тајно шибање последње речи . Поткованији од нас , способни да поткују и коња и овна и јарца и вола , а да неће голубија и јаја ноја , препелица , славуја ... Спремни су да нас сатру до последњег колена . Ко да смо шугави јаловци , сабљари нам комадају гласове . Ко да нам је камен у устима , док нас вуку за језик . А наши рођаци по перу , мислећи да се рат није завршио , скривали су се високо у брдима , све док им ми доле потписани књижевници , јасновида и луци , ко шеве што певају дуго у лету , нисмо дојавили лозинку . О нама грбавцима погуренима , који нису на истој фреквенцији са оштрачима језика . Наш тајни досије бележи да иако су нас тровали : буником , чемериком и кукуреком , да смо најчешће држали савијене главе , језик за зубима . А на грбачи уходе ... Корачали смо уморних табана , живи сахрањени , самоникли , а устукнули . Отресли нас ко шљиве , ко дудиње , ко мушмуле и жуте џанерике . Поткресали и глас и корен и семе . Шибали народ на мртво име . Бројали ребра . Распојасаних пупкова у ништавали тонске записе наше песме . Кренули у лов на зечеве , пропуштајући нас кроз спалир топлог зеца ... Марширају њихове војске , палацају ко двоглаве змије , ко јахачи ветра .