Чагаљ , Шунда , Кљако , Рдало , Ркалина , Рора и сви остали изданци светога коријена не завиђаху Кушмељу толико ни једено јело , ни путовани пут , ни одужени дуг , ни покривени кров , ни запаћену стоку , ни стечено кнештво , све му то не завиђаху толико , колико њешто чему се Кушмељ надао .
А Кушмељ и Осињача зебли су у срцу да им се надање неће обистинити . О томе су сваког вечера говорили , а увијек једно те једно . Не само што сваке боговетне ноћи понављаху исте мисли , него понављаху исти истовјетни низ ријечи , тако да им дјеца научише напамет те разговоре , баш као какве молитве . По вечери жена би започела : — Чмањак није за то ! Аја , брате , аја , аја , аја ! Овако слаб и бедуаст нити би умија стрицу чизме очистити , нити би могâ воде донити , ни камару помести , а камоли да се диже у зору да звони Здраву Марију , а камоли да прати пишице стрица кад дигод на коњу пође , а камоли да буде свуда скоком , куда редовници оком , кâ шта је , боме , ред најмлађем дијаку ! Аја , брате ! А и да није свега тога , него да га пуште да ластвује , па да само књигу учи , зар би ово теле божје икад књигу научило ? Ма на кога си се увргâ , не било те !...
Послије тијех ријечи настао би тајац и сви би се погледи стекли на Чмањка , а он би оборио главицу , знајући лијепо да је крив што дође на свијет слабуњав и „ бедуаст “...
... Томе дјетету право име бјеше Јозица . Материно питање : „ На кога се увргао “, имало је заиста смисла . Јозици је било већ тринаест година , а глава му не бјеше већа од добре крушке , а према глави све остало , тијело и трбух му утонуо при ртењачи , еле , шака јада , сашта га и прозваше Чмањком ...
Затијем би Кушмељ , уздахнувши најприје што дубље може , пробесједио овако :
— Бакоња , Бакоња , несритно дите ! Ти би све могâ што Чмањак не може , могâ и тер како да те враг није обрнуја на своју !... Бакоња , врат сломија , оћеш ли се икад оканити галијотства , оћеш ли се икад памети дозвати ?... Бакоња , гром те убија ! Ти ћеш зло свршити , на вишалима ћеш свршити , кâ нико твој ! Ти си приличнији за ајдука неголи за редовника , ти кâ да си по сто пута од ришћанске крви !... Несритно дите ! Несритно дите , убија те гром !...
Рекавши то , Кушмељ би обично бризнуо у плач , а Бакоњи ни бригеша за то , но би се раскорачио и гледао мало подругљиво „ ћаћу “.
Иве или Бакоња , „ второрођени “ син Кушмељев , бијаше од дванаест година колико друго напредно дијете од петнаест , румен и збојит , живолазан , весео и готов увијек на „ галијотство “. Он је одметао каменом и старијима од себе , одскакао и у трци утјецао свијем својим врсницима , могао се попети на дрво као вјеверица , могао је узјахати гола коња , а имао је срца да се побије и с којим бркоњом . У цијелом Зврљеву не бијаше дјетета које не би имало биљега од Бакоњине руке , али и његово тијело , бјеше пуно можуља , ама се никад не утече оцу да га он брани , него се светио сам , колико је могао , и трпио јуначки . А највише га одликоваше од друге дјеце његова тврда воља ; што би наумио , то би и учинио , па му стотину сметња на путу било ; што би хотио затајити , не би одао , па да га на муке мећеш .