- Остави , брате , те ситнице и лудорије да не губимо времена . Ко је , да је , он је путник издалека , чим га нико од нас не зна , те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе . Како га ја ценим , изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли . Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор , а он толико времена седи самцат и само ћути .
- Дабогме , ћути човек и мисли нешто . То не може бити друге него да је врло паметан ! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину , понеки доказ његове необично јаке памети .
...
- Куда нас водиш и где си нас довео ? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају , а ти нас горе упропасти . Две стотине породица поведосмо за тобом , а сада преброј колико нас је још остало .
- Па зар нисте сви на броју ? - процеди вођа не дижући главе .
- Како то питаш ? Дигни главу , погледај , преброј колико нас остаде на овом несрећном путу ! Погледај какви смо и ми што остадосмо . Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе .
- Не могу да погледам !... - Зашто ?! - Слеп сам ! Настаде тајац . - Јеси ли у путу вид изгубио ? - Ја сам се и родио слеп . Она тројица оборише очајно главе ...