РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ - ВОЂА ( ОДЛОМАК )
- Браћо и другови , саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете . Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају . На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године , а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио . Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати ? Стока нам полипса без хране , а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама . Ми морамо изабрати други начин , бољи и паметнији . Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет , да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети .
( Тако је говорио некад , на неком збору , изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја . Где и кад је ово било , то се , мислим , не тиче ни вас ни мене . Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају , а то је доста . Оно , додуше , некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио , али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад , и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити .)
Слушаоци бледа , испијена лица , тупа , мутна , готово бесвесног погледа , са рукама под појасом , као да оживеше на ове мудре речи . Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном , рајском пределу , где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом .
- Тако је , тако је ... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна . - Је ли б-л-и-з-у ? - чу се развучен шапат из једног угла .
- Браћо ! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом . - Ми морамо одмах послушати овај предлог , јер овако се више не може . Радили смо и мучили смо се , па све узалуд . Одвајали смо и од уста својих те сејали , али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети , и остане го камен .