Кад је наш једини дечак „ сишао “ међу родно равноправне , тешко се адаптирао на стајање у реду за туширање , па је и он напустио фолклорну секцију , одигравши седам концерата ( колико је требало да прва постава легне на руду ), али не и фолклор . Данас је директор једног доброг КУД-а , а успут и кореограф његов , и не мари за број чакшира и сукања , него сплетове прави спрам „ родне структуре “ најбољих играча . И чик да му се неко руга !
Не играм одавно . Још од петог концерта који је уместо нас играла друга постава . Смучила ми се неправда , а још више убеђивања да је боље да нико не штрчи , па сам напрасно напустила сваки вид групне рекреације и занимације .
Немам ништа против „ јединог “, али никада нисам хтела да будем „ најмање једна “. Јер где је „ најмање “, ту правде нема . И када је „ по један представник “, и када је „ пропорционална заступљеност “, и када је „ национални кључ “ и када је „ конфесионални параметар “, испаднем свесно јер нећу да будем формално формални представник формалне форме . Компетенција је и надродна категорија ! Узалуд вичем . Јер је и надполитичка и надклановска , па ко за то мари . Родно узвишен или родно унижен , данас у Србији не можеш ни коментар оставити ако ниси доказао да си жут , зелен , црвен , плав . Дугине боје се подразумевају . Могу да лажем , да кажем да им припадам , и онда ће ми бити допуштено да их подржавам – не дуже од пет реченица и не тако често . Али ако ми излети нешто што јесте на њиховом фону , али се чини смисленијим од оног што они веле , има да се вратим тамо одакле сам дошла . У већину . Тиху . Тишу . Најтишу . Од које се по свим критеријумима света одузима да би се по свим критеријумима света попунила квота . С пуним правом могу да констатујем да мене нико не воли , да ме нико неће , да сам несхваћени члан заједнице , што значи да ме одмах могу придружити заједници оних који подлежу специјалном третману . Што значи да ћу припадати онима који су везани или онима који нису везани . А можда ме једног дана поведу у зоолошки врт или у обилазак Скупштине . Какве сам среће , и ту бих гарант отпала јер број места у аутобусу надилази број специјалнизованих , па би и ту морали да нас селектују по неком критеријуму . Ако је родни , има наде , али ако је параметар – ић , онда опет мрка капа . У ситуацији да је услов да на излет крене најмање једна – ић , испала бих јер бих погинула на неком следећем класификационом критеријуму , а када би књига спала на два слова , уступила бих место жени коју сматрам компетентнијом од себе јер поуздано знам да сам део посебно третираних зато што је то мој избор .
Зато што нисам „ најмање једна “.