Салетели ми Срби , па више од пет стотина година кукај : " Јао , Косово !"... " Косово тужно !"... " Куку , Лазо !" Плакасмо тако претећи кроз плач душманима : " Ми ћемо овако , ми ћемо онако !" Плачемо ми јуначки и претимо , а душман се смеје . А ми се досетисмо у јаду Марка и узмемо зивкати човека да устане из гроба , да нас брани и свети Косово . Зивкај данас , зивкај сутра , зивкај сваки час , за свашта : " Устани , Марко !"... " Дођи , Марко !"... " Погледај , Марко , сузе !"... " Куку , Косово !"... " Шта чекаш , Марко ?" И тако то зивкање пређе у безобразлук . Напије се неко у механи , па се тек кад потроши паре ражали за Косовом , обузме га неко јуначко чувство па одмах : " Јао , Марко , где си сад ?" И то , брате , није мало , него је то трајало тако пет стотина лета . На Косову већ читава баруштина српских суза , а Марко се претурао по гробу , претурао , па се већ и мртву човеку досадило .
И једнога дана , право - пред божји престо . - Шта је , Марко ? - пита га господ благо .
- Пусти ме , боже , да видим шта раде доле они моји слепци ! Досади ми њихова кукњава и зивкање !
- Е , Марко , Марко - уздахну господ - све ја знам ; али кад би им се могло помоћи , ја бих им први помогао .
- Само ми , господе , поврати Шарца и оружје и дај ми стару снагу , па ме пусти да огледам могу ли шта учинити !
Бог слеже раменима и махну забринуто главом . - Иди кад желиш - рече - али нећеш добро проћи . * И одједном , неким чудним начином , Марко се на свом Шарцу обрете на земљи .
Окреће се око себе , разгледа предео , али никако да се разабере где је . Гледа Шарца . Јест , Шарац онај исти . Гледа топуз , сабљу , напослетку одело . Све исто , сумње нема . Маши се тулумине . И она ту , пуна вина ; ту су и лаки брашњеници . Све га уверава да је он онај стари Марко , али никако да разазна где је . Како му се тешко бејаше одлучити шта да сад на земљи предузме , он најпре одјаши Шарина , веза га за једно дрво , скине тулумину и узе пити вино , да би , ко вели , тако на доколици о свему добро промислио .