За крај би се требало макар на трен осврнути и указати на несрећу људи који се баве озбиљним писањем књига . Она се огледа у преманентном срозавању свеколике културе , која би , да има среће и памети , морала да буде нуклеус у развоју целокупног друштва . Између безбројних примера ове папазјаније , посебно треба истаћи медијско и такозвано критизерско прећуткивање вредних и добрих књига . Занемаривање талентованих аутора и добрих писаца , апсолутна игнорација књига које јесу вредност , величањем кича и простототе “ до имбецилности ” што би рекао Радован трећи , озбиљна и квалитетна књижевност је претрпела ненадокнадиву штету , после које , чини се нема опоравка . Ова свакодневна појава величања духовног отпада и свакојаког менталног шкарта , постала је уобичајена појава у нашем друштву и усталила се на нашем књижевном небу . Нажалост , то небо је тмурно и са ретким проблесцима вредноване и жељене уметничке просветљености . Прећуткивањем се тако унижава стваралачки чин и саму уметност ставља у контекст оних најређих идиотских занимања . Понајвише из тих разлога је писан овај осврт на најновију књигу Милана Тодорова , како ова књига и њен аутор не би доживела судбину многих других добрих књига , и одличних писаца , који су , са својим делом од стране медија и свеколиког јавног мнења , забаве ради , живи сахрањивани . Све уз прангије , колце , прасеће печење и неуке трубаче .
Веселин Мишнић , књижевник У Београду , новембра 2013 год .
6