Стога сматрам да афоризме из ове књиге треба недирнуте оставити читаоцу , како би ужитак читања био искрен и потпун . Једно се мора рећи : фасцинира лакоћа са којом Милан Тодоров пише афоризам . Или се нама само чини да јесте тако . Такође фасцинира бројност афоризама и чињеница да тиме није умањен њихов уметнички и књижевни квалитет . Професорска одмереност , прецизност при сажимању идеја , јасно , бритко и питко , ово штиво , даје афоризму димензију непролазности . Читајући најбоље књиге , најбољих афористичара данашњице , као на пример : Баљка , Чотрића , Симића , Закића , Мартиновића , Папеша и многе друге , књиге којих је све мање , осетимо жал за временима која су прошла и у којима је афоризам додиривао звезде . Данас је све више оних који унижавају афоризам својим неквалитетним деловањем и присуством , нарочито у бројним електронским часописима , где је цензура и процена квалитетат сведена на минимум . Отуда , са разлогом помислимо да је афоризам као књижевна форма досегао зенит , и да више нема простора за развијање ове најкраће књижевне форме , да снага афористичарске заумности полако бледи и нестаје . И онда , неочекивано и као гром из ведра неба , као потпуно демантије ових суморних претпоставки , уследи једна оваква књига . Тодоров је у овој књизи демонстрирао невероватну домишљатост и маштовитост , и исту бојио језичко семантичким обртима , уопште , ретко виђеним у афористици , обрте које нико не очекује . Садржајна структура није усмерена само на једну тему , стога је рад овог афористичара за сваку похвалу . И није чудо што ова књига изазива спонтано и професионално дивљење колега афористичара . Доиста су ретке књиге афористике у којима од почетка до краја све делује као компактна целина . Од прве до последње странице , све је прецизно , одмерено , савршено изведено , без било каквих падова .
4